Нека цврчи цврчак

О чему сад опет да пишем за ту колумну,питам ја тако себе и укућане и случајне пролазнике кроз свој виртуелни живот. Сумирај, кажу они, сад је крај године, добро је време за сумирање после Сајма књига. Јес’да сумирам, па да ли сте ви нормални? Ко сумира, може слободно после тога на антидепресиве и да се држи подаље од симса, за сваки случај. Сумирање ме, како год окренеш, доведе до два паралелна закључка који се наизглед међусобно искључују, али пошто је овде све могуће, онда је могуће и то да таква два закључка функционишу заједно. Дакле, први закључак јесте: сваке године је све исто. А други закључак: сваке године је све горе и горе. Да, у праву сте, како је све исто кад је све горе и горе.Е па тако лепо. Знамо сви ону причу са кувањем жаба. Кажу, ако жабу ставите у млаку воду, па ту воду полако подгревате, све до тачке кључања, жаба уопште неће укапирати да је кувате, него ће мислитида је све исто, осим што је помало све горе и горе и у једном тренутку ће бити скувана. Да сте је, међутим, одмах бућнули у врелу воду, жаба би моментално искочила напоље из лонца. Мени се, ето, чини да смо ми она жаба што се кува полако, а није тога ни свесна. И мисли да је у тој води баш досадно, са благим, па све јачим и јачим, примесама неугодног.

Поједностављено речено, у рану јесен сви глумимо да веома ценимо уметност и њене тековине. Шетамо се по октобарским салонима, сајмовима, филмским и позоришним фестивалима, шетали бисмо и по музејима да раде, у рану јесен поздрављамо нове књиге и интервјуишемо писце, угостимо до облапорности покојег славног или за ову прилику управо прослављеног госта из иностранства, сликамо се крај инсталација, штандова, на премијерама и у ноншалантном разговору с новинарима. Рефлектори само блеште, а новинске странице културе као да се мало прошире за ту јесењу, октобарску прилику, па некако имате утисак да овде сви само за уметност живе, а понеко и мре.

А онда одједном све то прође. Нико вас више не зове и не тражи вам интервју, комшије престану да вам се јављају. Рођена мајка вас више на ручак не позива недељом. Шта се десило одједном, питате се ви у чуду? Кад оно – новембар! Почеле, наиме, опет приче о такозваним националним пензијама. Такорећи исти они људи што су вам до јуче довлачили камере испред врата да вас усликају у кућном амбијенту како испијате чај и смишљате своје ново ремек-дело, сад одједном добили нови задатак, звани – оцрнити уметника! Уметник је лопов један и нерадник, што преко ’леба још и погачу тражи. Обогатило се то, док је поштен свет радио мукотрпно, навукло се то пара по тезгама и вашарима, у микрофон певало и по свадбама и крштењима наступало, а сад хоће националну пензију. Какви црни академици, какви добитници награда, какви уметнички прегаоци, знамо ми добро ко су они. Знамо то још од четрдесет шесте, само нисмо хтели да им кажемо. Прозрели смо ми њих на прву. Да су нешто ваљали имали би неки нормалан посао. Не би били, боже ме сачувај, сценографи, балетани и есејисти. И какво је то уопште занимање инспицијент? Је л’уме тај да вам поправи карбуратор? Не уме, молим лепо. Је л’може драматург можда да вам окречи кућу и замени бубањ на веш-машини? Нема шансе. Дакле, сумњива су ту посла.

Новембар је време кад о уметницима можемо да кажемо оно што смо целе године заправо мислили, само није био тренутак. Али сад је тренутак, и не сумњам да ће га добро искористити, као и сваке претходне године, сви напенаљени хајкачи, удружени са анонимним интернет-коментаторима. Сад је прави час да се још једном исприча она прича о цврчку и мраву, али на српски начин. Господо цврчци, што сте свирали,свирали сте. И своје сте одсвирали. Новембар је месец у коме уметнике проглашавамо за лакше криминогене појаве, да бисмо се спремили за децембар, у коме ћемо им доделити титуле хардкор отимача бомбоне из дечје руке и распикућа туђих, поштено стечених, пензија.