Замајавање историјом

Пре скоро четрдесет година Срби, а и остали „Југовићи”, месецима су се забављали, а богами и гложили „до коске” око уставних амандмана за преуређење лепе-липе нам татковине-мајчевине – Југовине. „Коску” је, кажу, гладним клеронационалистима ритнуо Кардељ својим „Даљим правцима развоја…”У селу Божурњи крај Карађорђеве Тополе, казао ми је тада један напредни сељак: „Смучили су ми се, бре, ови цртаћи и амандмани!”

Много година прошло је док се панславистичко-Трумбићева Југославија није успоставила. А још тада јуначина из Кумодража, који је увек командовао не „Напред, јунаци”, него „За мном, браћо!”, војвода Степа, заједно са Живојином из Струганика, упозори амбициозног регента да – речи су Степине – „не пушта буву у кожух”! Мислио је, наравно, на оне који се и на Церу, за разлику од Чеха, Словака и осталих из словенског братства, „борише против нас до последњег даха”.

Када бисмо – а очигледно то немамо – имали добру социолошку науку, врло лако бисмо научили да, бар за нас Србе, историја и није баш нека учитељица! Није узалуд у Пигмалиону Бернар Шо кроз причу о цвећарки и господи указао да је „прави живот онај са дна – можеш га осетити кроз кожу”! Ништа чудно: следио је само премудрог Аристотела који је дословно записао да је „драмска поезија ствар истинитија и озбиљнија и од саме историје, јер приказује и оно што је могло да буде, и то – по законима вероватности и могућности”. Србија је, на пример, могла да буде јака, па и национално хомогена држава да амбициозни регент није „пуштао буву у кожух”. Можда бисмо и ми данас, скоро век после уједињена, могли да будемо бар рационалнији, ако не паметнији кад бисмо се манули превајкавања „шта би било да је било”! А онда, да ли је Тито србомрзац или чак нови Шћепан Мали или није, а Равна гора равна Белој Цркви… А, ето, у Европи („Политика”, 12.11.2013) седоше да заједничку историјску истину за поколења напишу чак и они који су водили „стогодишње ратове” и чували вагоне да капитулацијом противника понизе…

Деценијама сам „учио” гимназијалце, а онда предлагао да историју ипак препустимо историчарима, а омладину суочимо с искушењима онога што их у реалном животу очекује. Мртви су и Дража и „неумрли” Тито, већ ни кости им „земља не препознаје”. А млади стасавају, па ја најрадије и читам, а и на ТВ гледам како граде заливне системе, фабрике, стижу да „српску” памет докажу на престижним универзитетима. Манимо се скрибоманских фељтона – прошлост се само може тумачити, а сви ми зебемо, у ствари, од онога што ће такорећи сутра бити и шта нас очекује! Историја јесте „учитељица”, али с погледом на прошлост. А оне који ће тек чинити историју ваља, са стајном тачком, укоренити у време којем као у неизбежној реалности живе. А поглед им усмерити ка ономе што се зове – Сутра!

Доктор наука, књижевник