Zamajavanje istorijom

Pre skoro četrdeset godina Srbi, a i ostali „Jugovići”, mesecima su se zabavljali, a bogami i gložili „do koske” oko ustavnih amandmana za preuređenje lepe-lipe nam tatkovine-majčevine – Jugovine. „Kosku” je, kažu, gladnim kleronacionalistima ritnuo Kardelj svojim „Daljim pravcima razvoja…”U selu Božurnji kraj Karađorđeve Topole, kazao mi je tada jedan napredni seljak: „Smučili su mi se, bre, ovi crtaći i amandmani!”

Mnogo godina prošlo je dok se panslavističko-Trumbićeva Jugoslavija nije uspostavila. A još tada junačina iz Kumodraža, koji je uvek komandovao ne „Napred, junaci”, nego „Za mnom, braćo!”, vojvoda Stepa, zajedno sa Živojinom iz Struganika, upozori ambicioznog regenta da – reči su Stepine – „ne pušta buvu u kožuh”! Mislio je, naravno, na one koji se i na Ceru, za razliku od Čeha, Slovaka i ostalih iz slovenskog bratstva, „boriše protiv nas do poslednjeg daha”.

Kada bismo – a očigledno to nemamo – imali dobru sociološku nauku, vrlo lako bismo naučili da, bar za nas Srbe, istorija i nije baš neka učiteljica! Nije uzalud u Pigmalionu Bernar Šo kroz priču o cvećarki i gospodi ukazao da je „pravi život onaj sa dna – možeš ga osetiti kroz kožu”! Ništa čudno: sledio je samo premudrog Aristotela koji je doslovno zapisao da je „dramska poezija stvar istinitija i ozbiljnija i od same istorije, jer prikazuje i ono što je moglo da bude, i to – po zakonima verovatnosti i mogućnosti”. Srbija je, na primer, mogla da bude jaka, pa i nacionalno homogena država da ambiciozni regent nije „puštao buvu u kožuh”. Možda bismo i mi danas, skoro vek posle ujedinjena, mogli da budemo bar racionalniji, ako ne pametniji kad bismo se manuli prevajkavanja „šta bi bilo da je bilo”! A onda, da li je Tito srbomrzac ili čak novi Šćepan Mali ili nije, a Ravna gora ravna Beloj Crkvi… A, eto, u Evropi („Politika”, 12.11.2013) sedoše da zajedničku istorijsku istinu za pokolenja napišu čak i oni koji su vodili „stogodišnje ratove” i čuvali vagone da kapitulacijom protivnika ponize…

Decenijama sam „učio” gimnazijalce, a onda predlagao da istoriju ipak prepustimo istoričarima, a omladinu suočimo s iskušenjima onoga što ih u realnom životu očekuje. Mrtvi su i Draža i „neumrli” Tito, već ni kosti im „zemlja ne prepoznaje”. A mladi stasavaju, pa ja najradije i čitam, a i na TV gledam kako grade zalivne sisteme, fabrike, stižu da „srpsku” pamet dokažu na prestižnim univerzitetima. Manimo se skribomanskih feljtona – prošlost se samo može tumačiti, a svi mi zebemo, u stvari, od onoga što će takoreći sutra biti i šta nas očekuje! Istorija jeste „učiteljica”, ali s pogledom na prošlost. A one koji će tek činiti istoriju valja, sa stajnom tačkom, ukoreniti u vreme kojem kao u neizbežnoj realnosti žive. A pogled im usmeriti ka onome što se zove – Sutra!

Doktor nauka, književnik