Дечака-инвалида сви заборавили

Сремска Митровица – Шестог марта прошле године тринаестогодишњи Никола Јовановић, ученик Основне школе „Јован Јовановић Змај“ у Јарку, код Сремске Митровице, постао је тежак инвалид – ампутирана му је десна рука и нога. Наиме, дечаци су играли фудбал поред напуштене трафо-станице, за коју се мислило да је без струје и кад је лопта ушла у двориште трафоа, Никола је кренуо да је извади. Уласком у објекат, дечак је задобио струјни удар од две хиљаде волти и једва остао жив. Од тада његов отац Митар Јовановић тражи правду, да се дечаку који је без руке и ноге додели финансијска накнада за туђу негу и помоћ. На која год врата је закуцао, био је одбијен, мада је дечак сто одсто инвалид, што је потврдила и лекарска инвалидска комисија.

После вишемесечног лечења Никола је добио протезу за десну ногу и поново пошао у школу. Отац га вози и враћа из школе.

Породица Митра Јовановића, три сина, супруга и он живе од социјалне помоћи. Митар је својевремено радио у Шећерани у Сремској Митровици и, као и остали, остао без посла. Обратио се Центру за социјални рад „Сава“ у Сремској Митровици, тражио накнаду за туђу негу и помоћ за Николу и – добио одбијеницу. Онда је пресавио табак и затражио помоћ Управног суда у Београду, који га је упутио у Покрајински секретаријат за демографију, где је лекарска комисија утврдила да је Никола Јовановић сто одсто инвалид. Међутим, у решењу које је добила породица Јовановић јасно је писало да Никола нема право на туђу негу и помоћ, јер има протезу и може сам да се креће.

– Обратио сам се и Фонду ПИО у Новом Саду и поново Управном суду у Београду. Не могу да схватим да нико није крив што ми је дете неспособно за самостални живот. Власник трафо-станице је објекат купио када је продавана „Агрорума“ и није о њему водио бригу. Има ли у овој земљи правде, да кривац одговара што је трафо под напоном оставио отворен – надохват руке деци. Изгледа да нема, а моја породица једва саставља крај с крајем, сада имам и додатне трошкове, возим Николу сваки дан у школу, идем с њим на рехабилитацију у Сремску Митровицу, јер он мора да научи да се служи левом руком, пошто више нема десне – прича нам Митар Јовановић.– Нема ми друге, а све више помишљам да је мој Никола човек другог реда, зато што је Ром. Нећу да грешим душу, али ми се чини да овде има и расне дискриминације, па ћу се кад искористим сва правна средства овде у земљи обратити и суду у Стразбуру – каже Јовановић.

Никола слуша очеву причу и на наше питање како му је одговара: „Тешко ходам, нисам више способан да играм фудбал, срећом имам добре другове па бар посматрам док они играју. Тешко ходам са протезом, па ме тата вози у школу и натраг, живот ми је никакав после струјног удара”.

Да ли Никола Јовановић има право на туђу негу и помоћ није наше да процењујемо, али је сигурно да је овој породици, после несреће која се догодила овом дечаку, помоћ неопходна, без обзира шта закон предвиђа.