Живот у дефициту

Вапај председника Фискалног савета Павла Петровића приликом недавног оцењивања буџета за идућу годину, да у јавним финансијама не може бити реда док држава не доведе у ред пословање јавних предузећа и својих банака, као да је одјекнуо у пустињи, а не у земљи која грца у дуговима и дефицитима. У одговорним земљама и портири у влади би се нашли прозвани да нешто учине са своје стране не би ли се консолидовала државна каса.

Код нас као да је све у најбољем реду. Идемо с никада већим буџетом и дефицитом у сусрет следећој пословној и фискалној години. „Виси” нам овде 300 милиона, онде 150, онамо и свих милијарду евра. Кажу тако мора да буде. Узак је маневарски простор.

И уместо да се цела влада позабави тим проблемом, а пре свега својим предузећима и банкама, на које готово хорски упозорава и министар привреде Саша Радуловић, ми енергију трошимо на сасвим друге, готово небитне, ствари. Да ли су министарки енергетике директори „њених” јавних предузећа по вољи или нису?

Али је зато, грађанима, па самим тим и министру финансија Крстићу веома важно – како те фирме послују. А послују као из ината. Не дај боже да направе профит. Губици су природно стање ствари.

Уместо да ти, готово природни монополи, баш као свуда у свету, буду, како би се некадашњим речником рекло, „мотори развоја”, који ће држави доносити инвестиције, профит и високе приходе, они се ваљају у правом пословном блату – губицима, ненаплаћеним потраживањима, неефикасности, презапослености…

Истим тим фирмама у Немачкој, Француској, па чак и у Чешкој, нормално је да „производе” профит, да се технолошки развијају, инвестирају, запошљавају своју индустрију. И тамо је држава газда као код нас, али њиховом власнику не пада на памет да своју гасну компанију, на пример, натера да купљени енергент продаје по цени нижој од набавне. Када се на све то додају и остале нерационалности епилог је – милијарда евра дугова „Србијагаса”. ЕПС-ов годишњи минус је срећом мањи, али потраживања су готово 800 милиона евра.

Овим невеселим бројкама треба додати и у ветар бачених 800 милиона евра за разне санације и докапитализације државних банака од којих грађани немају ама баш никакве вајде, али зато партије на власти имају дивну прилику да своје пробране кадрове поставе и поред лоших резултата на преплаћена менаџерска места.

Прича с овим банкама и јавним предузећима, у којима су „Србијагас” и ЕПС само највеће трње у оку, за буџет и његовог стараоца у лику министра Крстића, није наравно окончана. Око ње ћемо се „ћерати”, не само у предстојећој скупштинској дебати о буџету за 2014, о коме се став Фискалног савета може свести у две речи – не ваља, већ догодине, када на дневни ред дође његов ребаланс. Шта тада рећи?