Странке се све мање разликују

Како време пролази, све више се смањују разлике у понашању политичких странака. Нема јасне ни идеолошке, ни политичке, ни програмске, нити било какве друге разлике међу њима, каже социолог Небојша Попов за „Политику“.

 „Странке су се у последњих десетак година трудиле да се уједињују у разне коалиције, кохабитације. Чак су била разна процедурална и церемонијална измирења, у стилу „и ми смо без оца, без председника који је умро или је убијен, као и ви, па, ето, нормално је да се онда лепо збратимимо”, какво је било помирење Дачића и Тадића, а била је и занимљива кохабитација између Дачића и Коштунице и између Томислава Николића и ових других. И каква је то онда разлика између власти и опозиције?”, пита се Попов.

На недавно одржаном скупу у Институту за филозофију и друштвену науку, на тридесетогодишњицу изласка књиге „Страначки плурализам или монизам” чији су аутори Војислав Коштуница и Коста Чавошки, наш саговорник – који је, између осталог, био оснивач УЈДИ-ја, прве демократске политичке организације у Југославији, председник Републиканског клуба и члан Главног одбора ГСС-а – изјавио је да „просечан грађанин у Србији данас не може бити задовољан оствареним дометима политичког плурализма”.

Због чега тако мислите?

Због тога што је земља у јако дубоким проблемима, са привредом, великом незапосленошћу, великим сиромаштвом. Немамо Устав који регулише битне ствари. Није једино битна ствар, како неки кажу, најскупља реч, него је врло битно каква су стварна људска права, колико је загарантовано право на живот, право на рад, безбедност имовине, безбедност живота. Србија се налази две стотине година у такозваном формативном раздобљу – јер се формира као држава – прво је био проблем као самостална држава, после у оквиру Југославије, и ево сада, пошто су сви напустили Србију, остала је сама и није у стању да сама дефинише своју позицију.

Али, кад се говори о политичком плурализму обично се мисли на број партија на политичкој сцени. Зар, онда, то ваше мишљење није у супротности с чињеницом да је у Србији регистровано више од деведесет странака?

Па, било је 600 странака. То не говори ништа, то није донело резултат који се могао очекивати, да ће страначки плурализам донети формирање једног демократског поретка.

Какав би то страначки плурализам требало да буде идеал?

Ако је власт ограничена разним институцијама, нормама, процедурама, онда смо ми у врло добром положају. Али, ја не бих рекао да је данашње стање такво. Свако ко се умије ујутру и прогледа може то да види.

Како онда коментаришете то што би данас сви у Српску напредну странку?

 Као што су сви ишли у ону странку, једину, која је била владајућа. Људи иду тамо где мисле да могу да нађу остварење неког свог интереса – да буде курир, чиновник, министар. То је ново, постигнуто у овом систему, да је за многе људе прво радно место начелник или министар, да не кажемо и шеф државе, а за то се не би могло рећи да је неки домет демократије.

Да ли то више говори о нашим људима или нашим странкама?

То је једна досетка, врло добра – да је то ствар људског карактера, тога каква је психологија човека. Међутим, кључно је питање – да ли постоји ограничење власти од стране разних институција, процедура и неких норми (моралних, политичких и других), јер од тога зависи и одговор на питање какав је квалитет политичког система.

Кад кажете да власт није под контролом институција, норми и процедура, на шта конкретно мислите?

Ево, на пример, неколико људи запослених у „Југоремедији” било је ухапшено пре две године и претили су им неким жестоким казнама и да ће им бити суђено и да ће бити осуђени. После извесног времена су пуштени из затвора, никаква оптужница није поднета, али је фирма у којој раде гурнута у стечај, једноме од њих су одузета три стана, која немају никакве везе са било каквим малверзацијама, зато што је то била породична имовина. И ником ништа.

Ви, дакле, не говорите о тренутној власти, говорите о власти у принципу у Србији?

И у принципу и врло конкретно. Колико је све људи било ухапшено са претњом да ће ту бити велика афера и ником ништа.

Један део такозване друге Србије подржао је напредњаке, други су се противили повратку Николића, Вучића и Дачића. Где сте ви у тој причи?

Мене занима колико је власт у овој земљи под контролом институција, норми и процедура, колико је власт у овој земљи одговорна за велики број незапослених и пропадање привреде, колико је одговорна за злочине и за пљачку у приватизацији.

Србија жели да усвоји европске демократске стандарде. Има ли шансе да се то брзо деси?

Да ли ће брзо или неће брзо јесте једно питање, а колико су амбициозни сами грађани да буду слободни грађани, слободне личности – то је отворено питање на које није лако дати јасан одговор.