Кад Обреновац постане уточиште из бајке

„Када би људи у Србији, могли да виде и чују како изгледа место на којем сам живео, сигуран сам да би свима било јасно зашто сам морао да напустим дом и зашто сам данас овде.” Овом поруком један од азиланата из привремено смештених у хотелу „Обреновац” дочекује „Политикине” репортере и прихвата разговор, не скривајући име ни порекло.

Има седамнаест година, зове се Камран Али, дошао је из Пакистана и обрео се овде пре пет дана…

– Моји земљаци и ја нисмо напустили нашу матичну државу и кренули у неизвесност зато што је то био неки хир. Драго нам је да људи из Србије то схватају – каже он.

Емигранти окупљени у фоајеу обреновачког хотела рекли су нам да су задовољни тренутним условима. Кажу да добијају три оброка дневно, да у собама није гужва и да грејање ради како треба.

У центру у Боговађи сваком од њих било је намењено следовање сачињено од хлеба, једне конзерве рибе и чаше јогурта за цео дан, док су додатне количине хране морали сами да обезбеде и скувају. На менију је најчешће био кромпир са луком. Чак и када би успели да се снађу за храну, стигла би их нова брига – зима какву у својој домовини нису могли да доживе.

– Климу не можемо да променимо, већ само да јој се прилагодимо. Ми верујемо да већина људи у Србији нема негативно мишљење о нама. Моја жеља је да овде радим и школујем се, ако се за то укаже прилика. Разговарали смо о томе како би било да бар на један дан обиђемо и разгледамо Београд – каже Сеј Хадеш (28), који је у Србију дошао из Малија.

У разговор се укључују и његови пријатељи који говоре енглески и радо прихватају понуђене цигарете, додајући да им, без обзира на то што не могу да изађу из хотела, потрепштине доносе из оближње радње.

– Добро смо обезбеђени, јер нас чувају полицајци и запослени у хотелу с којима смо се већ спријатељили. Понуде нас дуваном, питају шта је потребно, поздраве нас. То је оно што је јачи утисак од зиме, протеста због нашег доласка, паљења бараке, блокаде путева... – закључује двадесеттрогодишњи Пакистанац Адел Али.

Фоаје хотела нон-стоп је пун, то је овим несрећницима „огласна табла”, ту се срећу, ћаскају, смишљају, планирају, ћуте... Важно им је да су на топлом, да су заједно, да виде да неко о њима брине.

---------------------------------------------------------------------------

Забрана изласка из хотела највећа брига

Осим зимске одеће и обуће највећа брига азиланата привремено смештених у хотелу „Обреновац” јесте када ће им бити дозвољено да изађу из овог објекта.

– Без обзира на то што нас редовно снабдевају и што су услови сасвим коректни није лако бити затворен данима. Потребан ми је интернет да бих контактирао све који су ми на глобалној мрежи доступни, желео бих да прошетам под ведрим небом, иако је зима, да обиђем овај град, Обреновац, да видим локални фудбалски стадион који сам опазио преко пута хотела... – каже Сеј Хадеш.

Исто мисле и његови пријатељи, а сваки од њих пита нас да ли знамо нешто о томе када би могли да изађу из хотела.

– Раздвојени смо, породица ми је остала у Боговађи, желим само да их видим, да знам да су добро, да чујем да су се огрејали и да имају шта да једу – поверава нам један од азиланата из Нигерије.