Преговори са исламистима у Сирији

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У Вашингтону је одређен посебни амерички изасланик за контакте са исламистима у Сирији (чије се име не помиње), што наговештава или нову тактику или стратешки заокрет према тамошњој кризи, чије би расплитање требало да почне на мировним преговорима заказаним за 22. јануар у Женеви.

„Волстрит џорнал”, позивајући се на своје изворе, пише да су са исламистичким милицијама вођени и директни преговори, са двоструким циљем: да се са једне стране ослабе оне најекстремније, повезане са Ал Каидом, а да се са друге обезбеди њихова подршка женевској конференцији, пошто је очигледно да без исламиста у Сирији не може да буде трајног политичког решења.

Овај потез је уједно и признање неуспеха досадашње политике помагања искључиво секуларних побуњеника окупљених у Слободној сиријској армији (ФСА), чији су утицај и борбена ефективност последњих месеци знатно опали: уместо некадашњих око 150.000 бораца, сада окупља само око 40.000.

Контакти су остварени са новоформираним Исламским фронтом, савезом верских милиција, чији је политички циљ – стварање државе са исламским поретком – некомпатибилан са америчким планом који предвиђа секуларну власт, али без Башара Асада. Овај фронт окупља око 45.000 бораца.

Чланице ове коалиције нису на америчком списку терористичких организација, за разлику од Фронта Нусра, који има директне везе са Ал Каидом и њеним филијалама у региону.

Према „Џорналу”, лидери Исламског фронта, заједно са вишим командантима Слободне сиријске армије, учествовали су на интерном дводневном састанку у Истанбулу 31. октобра, у чијем сазивању је посредовао Катар, који пружа главну подршку исламистима који нису повезани са Ал Каидом.

Недељу дана касније, Катар је на периферији Анкаре организовао састанак исламиста и изасланика САД, Велике Британије, Француске, Саудијске Арабије и још неких земаља, али се не саопштава шта је била тема тог сусрета ни шта је том приликом постигнуто.

Из перспективе Вашингтона, Асадов режим данас, после серије победа на терену, има чвршћи политичку позицију него у првој години грађанског рата, па је због тога неопходно, учвршћивањем фронта његових противника, постићи неку равнотежу.

Амерички контакти са исламистима имају за циљ и да се види да ли они могу да буду укључени у дипломатски процес, пошто досадашња политика ослањања само на умерену секуларну опозицију Асаду није донела жељени резултат.

На другој страни, према анализи коју је објавио „Њујорк тајмс”, прилике на џихадистичком фронту ни издалека нису тако повољне за Америку, како их је прошлог маја описао председник Обама, проглашавајући победу над тероризмом.

Најновије обавештајне процене говоре о „новој енергији” припадника Ал Каиде, на широком простору, од Малија и Либије на западу региона, до Јемена на истоку.

И даље се сматра да би милиције повезане са Ал Каидом у Сирији могле да стекну јако упориште и постану претња безбедности Израела и Европе. На то указује и стални прилив у њихове редове муслимана из западних земаља, који би, кад се једном врате кући, били терористичка опасност.

Посебно се указује на јачање џихадиста у Либији, пре свега на њеном југу, који се претвара у уточиште широког спектра џихадиста.

С обзиром на све ово, сиријски председник Асад, чији је режим бруталан, али секуларан, са становишта америчких безбедносних интереса је погрешно одабрана мета. Примери Ирака и Либије показују наиме да промена режима за резултат има слабу власт и институционални хаос, па је тако колатерална штета много већа од очекиване политичке добити.