Постамерички свет

Када је 2008. године угледни колумниста „Њујорк тајмса“ и уредник водећег америчког спољнополитичког часописа „Форин аферс“ Фааред Закарија објавио књигу „Постамерички свет“ многи су сумњичаво одмахивали главом. Упркос неизвесним ратовима које су водиле у Ираку и Авганистану, САД су у то време још увек чврсто стајале на челној позицији у свету који су створиле после 1989. године и чинило се да ни Кина, ни постсовјетска Русија ни тзв. новоиндустријализоване земље не могу угрозити њихов примат. Већ у јесен исте године вођство Америке довела је у питање светска економска криза која је избила на Волстриту, проширила се на развијени део света и траје и данас. Закаријину тезу да су америчко вођство и тзв. униполарни свет у кризи у међувремену су прихватили водећи амерички теоретичари, почев од Збигњева Бжежинског и Роберта Кејгана до Чарлса Капчана и Џона Икенберија, а неке од њих Барак Обама почиње да подсећа на Михаила Горбачова.

Пет година касније „постамерички свет“ потресају кризе које САД више не могу или не желе саме да решавају. Од финансијске кризе која и даље угрожава темеље светске привреде, преко севернокорејског и иранског нуклеарног програма до рата у Сирији и политичке кризе у Украјини, Америка тражи партнере уз чију помоћ ће деловати или их, једноставно, препушта савезницима. Економска криза је учинила да група двадесет економски водећих земаља (Г-20) преузме водећу улогу од групе седам западних земаља (Г-7). Контрола севернокорејског нуклеарног арсенала је постала немогућа без Кине, док је у склапању споразума о иранском нуклеарном програму посредовала Русија која је партнер и ривал САД и ЕУ у Сирији и Украјини, али и на Балкану и другим деловима света. Амерички теоретичари признају да ће „постамерички свет“ бити мултиполаран, али се надају да су либерални темељи „света који је Америка створила“ (Роберт Кејган) довољно чврсти да их ни нове силе неће доводити у питање. нити да ће у њему избити нови хладни рат.

Истина, за хладни рат су потребна барем два супротстављена идеолошка и политичка система, а то данас није случај: Кина и Русија и новоиндустријализоване земље су прихватиле капиталистичка правила игре; комунистичко уређење је преживело још само у изолованим оазама попут Северне Кореје које, упркос периодичним кризама, не могу битније утицати ни на економске ни на политичке токове у свету. Штавише, процес глобализације који је почео у Америци седамдесетих година прошлог века поставио је темеље данашње моћи и Кине и Русије и других полова „постамеричког света“.

Питање је, међутим, да ли овакве промене могу протећи без потреса. На пример, западни медији су недавни самит Кине и земаља средње и источне Европе у Букурешту означили као „десант црвених кинеских капиталиста на Европу“, док ЕУ позива на узбуну због изградње гасовода „Јужни ток“ који би Европу учинио још зависнијом од Путинове Русије.

И док „амерички свет“ малим и средњим земљама није остављао много избора осим да му се придруже или му се нађу на путу (у Европи је то значило улазак у НАТО и ЕУ), „постамерички свет“ их ставља пред тежи избор. Државе средње и источне Европе, укључујући чланице ЕУ, упркос негодовању Брисела, листом су се одазвале позиву Кине да дођу на самит у Букурешту привучене милијардама долара које им нуди кинески програм „12 мера“. Још већи изазов за њих је порука Клауса Дитера Борхарта, заменика генералног директора за унутрашње енергетско тржиште Европске комисије, да билатерални уговори које су до сада с Русијом потписале Бугарска, Србија, Мађарска, Грчка, Словенија, Хрватска и Аустрија нису у складу са правилима ЕУ и да ће морати да се промене. Уколико се Кини и Русији у походу на Европу придруже Турска и богате арапске земље разлога за спорове са ЕУ биће још више, о чему говоре и проблеми „Ер Србије“ на чије партнерство са „Етихадом“, као ни на руско власништво НИС-а, Комисија ЕУ не гледа нимало благонаклоно. У ком правцу би се ти сукоби могли одвијати упозорава криза у Украјини разапетој између ЕУ и Русије.

За Србију, која попут осталих балканских земаља после 2008. године трпи последице недовршене транзиције и кризе која се на њу прелила из „еврозоне“, оваква ситуација може постати драматична. Иако је платила високу цену нормализације односа са САД и ЕУ и почела преговоре о уласку у ЕУ, Србија се поново нашла у процепу супротстављених интереса ЕУ и Русије који ових дана потресају српску политику и који ће се, по свему судећи, даље заоштравати. Јер, док из ЕУ долазе поруке да њене европске амбиције искључују приближавање Русији, Кини или арапским земљама, из Русије стижу недвосмислена упозорења да би улазак у НАТО ставио тачку на „Јужни ток”, а улазак у ЕУ на споразум о слободној трговини. Први тест ове врсте вероватно ће бити већ предстојеће одлуке ЕУ о почетку преговора и у њима ће, поред Косова, вероватно бити записани и неки нови услови који ће ставити на пробу њене односе са другим земљама. Пре свега да политика земље кандидата мора беспоговорно следити политику Европске уније.

Професор Факултета политичких наука