Postamerički svet

Kada je 2008. godine ugledni kolumnista „Njujork tajmsa“ i urednik vodećeg američkog spoljnopolitičkog časopisa „Forin afers“ Faared Zakarija objavio knjigu „Postamerički svet“ mnogi su sumnjičavo odmahivali glavom. Uprkos neizvesnim ratovima koje su vodile u Iraku i Avganistanu, SAD su u to vreme još uvek čvrsto stajale na čelnoj poziciji u svetu koji su stvorile posle 1989. godine i činilo se da ni Kina, ni postsovjetska Rusija ni tzv. novoindustrijalizovane zemlje ne mogu ugroziti njihov primat. Već u jesen iste godine vođstvo Amerike dovela je u pitanje svetska ekonomska kriza koja je izbila na Volstritu, proširila se na razvijeni deo sveta i traje i danas. Zakarijinu tezu da su američko vođstvo i tzv. unipolarni svet u krizi u međuvremenu su prihvatili vodeći američki teoretičari, počev od Zbignjeva Bžežinskog i Roberta Kejgana do Čarlsa Kapčana i Džona Ikenberija, a neke od njih Barak Obama počinje da podseća na Mihaila Gorbačova.

Pet godina kasnije „postamerički svet“ potresaju krize koje SAD više ne mogu ili ne žele same da rešavaju. Od finansijske krize koja i dalje ugrožava temelje svetske privrede, preko severnokorejskog i iranskog nuklearnog programa do rata u Siriji i političke krize u Ukrajini, Amerika traži partnere uz čiju pomoć će delovati ili ih, jednostavno, prepušta saveznicima. Ekonomska kriza je učinila da grupa dvadeset ekonomski vodećih zemalja (G-20) preuzme vodeću ulogu od grupe sedam zapadnih zemalja (G-7). Kontrola severnokorejskog nuklearnog arsenala je postala nemoguća bez Kine, dok je u sklapanju sporazuma o iranskom nuklearnom programu posredovala Rusija koja je partner i rival SAD i EU u Siriji i Ukrajini, ali i na Balkanu i drugim delovima sveta. Američki teoretičari priznaju da će „postamerički svet“ biti multipolaran, ali se nadaju da su liberalni temelji „sveta koji je Amerika stvorila“ (Robert Kejgan) dovoljno čvrsti da ih ni nove sile neće dovoditi u pitanje. niti da će u njemu izbiti novi hladni rat.

Istina, za hladni rat su potrebna barem dva suprotstavljena ideološka i politička sistema, a to danas nije slučaj: Kina i Rusija i novoindustrijalizovane zemlje su prihvatile kapitalistička pravila igre; komunističko uređenje je preživelo još samo u izolovanim oazama poput Severne Koreje koje, uprkos periodičnim krizama, ne mogu bitnije uticati ni na ekonomske ni na političke tokove u svetu. Štaviše, proces globalizacije koji je počeo u Americi sedamdesetih godina prošlog veka postavio je temelje današnje moći i Kine i Rusije i drugih polova „postameričkog sveta“.

Pitanje je, međutim, da li ovakve promene mogu proteći bez potresa. Na primer, zapadni mediji su nedavni samit Kine i zemalja srednje i istočne Evrope u Bukureštu označili kao „desant crvenih kineskih kapitalista na Evropu“, dok EU poziva na uzbunu zbog izgradnje gasovoda „Južni tok“ koji bi Evropu učinio još zavisnijom od Putinove Rusije.

I dok „američki svet“ malim i srednjim zemljama nije ostavljao mnogo izbora osim da mu se pridruže ili mu se nađu na putu (u Evropi je to značilo ulazak u NATO i EU), „postamerički svet“ ih stavlja pred teži izbor. Države srednje i istočne Evrope, uključujući članice EU, uprkos negodovanju Brisela, listom su se odazvale pozivu Kine da dođu na samit u Bukureštu privučene milijardama dolara koje im nudi kineski program „12 mera“. Još veći izazov za njih je poruka Klausa Ditera Borharta, zamenika generalnog direktora za unutrašnje energetsko tržište Evropske komisije, da bilateralni ugovori koje su do sada s Rusijom potpisale Bugarska, Srbija, Mađarska, Grčka, Slovenija, Hrvatska i Austrija nisu u skladu sa pravilima EU i da će morati da se promene. Ukoliko se Kini i Rusiji u pohodu na Evropu pridruže Turska i bogate arapske zemlje razloga za sporove sa EU biće još više, o čemu govore i problemi „Er Srbije“ na čije partnerstvo sa „Etihadom“, kao ni na rusko vlasništvo NIS-a, Komisija EU ne gleda nimalo blagonaklono. U kom pravcu bi se ti sukobi mogli odvijati upozorava kriza u Ukrajini razapetoj između EU i Rusije.

Za Srbiju, koja poput ostalih balkanskih zemalja posle 2008. godine trpi posledice nedovršene tranzicije i krize koja se na nju prelila iz „evrozone“, ovakva situacija može postati dramatična. Iako je platila visoku cenu normalizacije odnosa sa SAD i EU i počela pregovore o ulasku u EU, Srbija se ponovo našla u procepu suprotstavljenih interesa EU i Rusije koji ovih dana potresaju srpsku politiku i koji će se, po svemu sudeći, dalje zaoštravati. Jer, dok iz EU dolaze poruke da njene evropske ambicije isključuju približavanje Rusiji, Kini ili arapskim zemljama, iz Rusije stižu nedvosmislena upozorenja da bi ulazak u NATO stavio tačku na „Južni tok”, a ulazak u EU na sporazum o slobodnoj trgovini. Prvi test ove vrste verovatno će biti već predstojeće odluke EU o početku pregovora i u njima će, pored Kosova, verovatno biti zapisani i neki novi uslovi koji će staviti na probu njene odnose sa drugim zemljama. Pre svega da politika zemlje kandidata mora bespogovorno slediti politiku Evropske unije.

Profesor Fakulteta političkih nauka