Пучини и Белини на Коларцу

Тенор Зоран Тодоровић је у две претходне деценије обишао свет као Родолфо у „Боемима”, Ленски у „Оњегину”, Алфредо у „Травијати”, Војвода у „Риголету”, Дон Хосе у „Кармен” итд. Мада је рођен Београду, одржаће први пут солистички концерт у нашој престоници, вечерас у 20 часова у Коларчевој задужбини, у циклусу „Великани музичке сцене”. Уз пратњу Гудача Светог Ђорђа извешће соло песме  Пучинија, Белинија и Тостија, у обради за глас и камерни оркестар.

На Високу школу за музику и глуму у Франкфурту Тодоровић се упутио захваљујући тетки која је живела у Немачкој и  самоиницијативно га пријавила на пријемни испит, и то директно из Музичке школе „Мокрањац”. Након усавршавања у Минхену, први ангажман је добио у Детмолду, а потом у Националном театру у Хановеру. Тодоровић каже да је тада био толико задовољан тим пословним ангажманом, да није ни сањао о некој светској каријери. Ипак, она се догодила.

Данас, наш тенор наступа у 40 опера годишње са славним певачима и диригентима широм света. О концерту у Коларцу за „Политику” је изјавио:

– Направити нешто што није свакодневно било ми је на срцу, тако да сам ступио у контакт са Гудачима Светог Ђорђа. Договорили смо се да програм, који је иначе писан за глас и клавир, буде аранжиран за глас и гудачки оркестар. Тако ће у оваквом издању наш концерт бити  европска премијера. Извешћу девет Пучинијевих соло песама, али и  Белинијеве и Тостијеве такође. Планирам да овај програм  понудим  фестивалима у Европи.

О томе ко је у почетку каријере водио рачуна о гласу, наш тенор каже да му је веома помогао професор Хано Блашке на Академији у Минхену. С обзиром на то да је тада као студент био без великих средстава, саопштио му је да неће моћи да плаћа часове код њега, а Блашке је одговорио:

– Не, и не мораш, платићеш ми једном дивном каријером.

На почетку каријере није било лако стићи до првог ангажмана, о чему нам је испричао:

– У малој оперској кући у Детмолду су ми, након аудиције, понудили отворен репертоар, да за две године отпевам све што ме занима. Потом сам у Националном театру у Хановеру шест година био тенор и сматрао да ми је то сасвим довољно. Ипак, на једном концерту чула ме је позната оперска уметница Веселина Касарова, а њена агенција ме је потом предложила великим оперским кућама, као што су Миланска скала, Бечка и Париска опера. У првом моменту сам добио крила, говорили су ми да имам глас за светску каријеру и у року од шест месеци карте за мој концерт биле су распродате за наредне три године.

Ипак, велике каријере имају и кризних момената.

– Нашао сам се у друштву највећих светских певача као што су Едит Груберова, Џун Андерсон, Виолета Урамана, Елена Гаранча, Соња Ганаси, и диригената Зубина Мехте, Лорена Мазела, Кладуија Абада и схватио да имам велику одговорност. Уметничка криза је стигла након десет година, тада ми је помогао италијански баритон  Бруно Пола. Пронашли смо проблем и „отворили” мој глас онако како га данас користим.

Тодоровићев већ сада зна какав је његов репертоар у наредне две године:

– Додајем свом репертоару у просеку три нове улоге по сезони, али то зависи и од понуда оперских кућа. Тако ћу 2014. почети са Бетовеновим „Фиделиом”, са улогом Флореста коју нисам певао до сада, потом долази „Фирентинска трагедија” од Александра Землинског у Торину и Монте Карлу 2015. Вагнеровог „Парсифала” сам  прошле године извео и певаћу га поново у Буенос Ајресу, а стигла је и понуда из Бајројта за оперу „Мајстори певачи”. Чињеница да сам ни из чега изградио каријеру, доживео поштовање колега и  директора оперских кућа, чине ме задовољним.