И селектор треба да се „селектира”

Питање је да ли и у свету има неког ко је тако вишестрано укључен у фудбал као што је то др Александар Јанковић (Београд, 29. новембар 1969). Он је професор на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду, као тренер је радио у више домаћих и иностраних клубова, после рада с млађим репрезентацијама постао је члан стручног штаба нашег А тима, у Стручном је одбору ФСС, руководилац школе фудбала „ДИФ” и још и главни и одговорни уредник часописа „Фудбалски код”.

Развоју фудбалске мисли код нас даје посебан допринос приређивањем стручних скупова. Такви су били: „Искуства и перспективе – Светско првенство у фудбалу у Јужноафричкој Републици 2010.”, „Стручни аспекти актуелног тренутка у клупском фудбалу у Србији”, панел-дискусије „Фудбал у Србији – изазови струке и науке”...

Да ли селектор односно тренер треба да ради по свом нахођењу или би било боље да савез и клубови одреде концепцију игре, па да на основу тога бирају стручњаке?

Фудбал као игра је далеко испред онога што је био на свом почетку. Данас је постизање резултата много више, него ствар престижа две средине које су представљали тимови који су се такмичили. Због тога је неопходно да постоји правац средине која треба да одабере селектора или тренера.

Како би то изгледало на делу?

Селектор или тренер мора да оствари циљ средине, чији грб носи. Дакле, селектор се „селектира” према плану рада организације коју треба да представља. На тај начин би били јасније постављени односи унутар тих средина. Уколико нису задовољени претходно изнети основни критеријуми сведоци смо честих неразумевања или несугласица свих актера тог фудбалског окружења.

Зашто не идемо тим путем?

Невоља у српском фудбалу је што су економија, спортска политика, па и сва друга питања испред стручних. Плаћамо цену томе што се стручњаци нису изборили за ауторитет у „своме” спорту.

Али и они који су постављени су тренери?

То је парадокс. Сведоци смо да селектори и тренери доносе „своја” правила понашања, системе игре, тактички план игре, долазе као месије и од њих целокупна јавност очекује да „пусте кишу”. Појединци су успели у томе, али су у великој мањини. Због недостатка јасно постављене стратегије, стручног циља, праваца, система и слично „потрошили“ смо велика фудбалска имена која су се стварала годинама, па и деценијама.

Сада је баш на дневном реду избор селектора...

Требало би да стручно тело ФСС треба да констатује ко је стручњак који је способан и доказан да води младе и без сумње талентоване играче Србије. Селектор мора да има иза себе довољно искуства, менталну чврстину, резултатске успехе, да је потврђен у раду са младим играчима, да је вешт у комуникацији – пошто представља нацију... На тај начин ће бити извршена селекција тренера који је потребан за тренутно стање српског репрезентативног фудбала.

Да ли нам недостаје „пољанче” са којег су клубови могли да узимају најдаровитију децу?

Социолошке околности у којима деца одрастају су се промениле у односу на то – некад. Граница почетка уласка у тренажни процес се померила на, готово, четири до пет година.

Могу ли фудбалске школе да буду замена за „пољанче”?

Фудбалске школе су дивна идеја која је временом код нас прерасла у један од највећих проблема. Заборавили смо, или нисмо у почетку поставили ствари на своје место, да деца нису професионални играчи, већ ученици фудбала, да су тренери учитељи фудбала, да родитељи нису хулигани, да утакмице нису лиге шампиона...

И каква је сада ситуација?

Данас фудбалске школе имају велику улогу, али и велику друштвену одговорност. Учитељи фудбала треба да буду првенствено млади, амбициозни, стручни педагози физичке културе усмерени ка фудбалској игри. Стручни рад у тим школама треба да задовољи дечју потребу за игром и дружењем, за кретањем и учењем основних спортских и животних навика. Наравно, кроз активности које они воле, а определили су се за фудбалску игру.

Да ли већ у том добу треба да их учимо да не наседају на провокације, пошто се ми од Монтевидеа 1930. жалимо на то?

Готово сам сигуран да је то могуће. Често се наводи да на нашим просторима постоји тзв. менталитет који је лимитирајући фактор за постизање високих резултата. Више пута смо били сведоци у свим спортских играма да имамо способности за такмичења која захтевају психолошку или менталну снагу спортиста. Потврду за ову тврдњу имамо и у успесима наших фудбалских тимова: репрезентација је 1962. била четврта на свету, а 1990. четвртфиналиста, Партизан је 1966. играо у финалу Купа шампиона, који је Црвена звезда освојила 1991.

Шта је потребно да то постане правило, а не изузетак?

На првом месту треба више пажње посветити васпитној и психолошкој припреми у раду с децом у фудбалу. Променити системе такмичења, створити амбијент у коме ће такви играчи долазити у први план, прикључити стручњаке за ту област у стручне тимове клубова и репрезентација...

Наши фудбалери нису ни кондиционо спремни да се супротставе иностраним тимовима.

Уколико желимо да се поредимо с успешним земљама треба да направимо анализу да ли се разликујемо и у чему. Бојим се да мало има егзактних показатеља који ће потврдити или негирати лако изговорене процене квалитета или мана наших играча.

Шта може да се закључи на основу тих ретких показатеља?

Одређени показатељи потврђују те разлике на плану техничке и тактичке припреме играча, па самим тим и физичке. Само, чини ми се да је готово немогуће направити поређење с клубовима и репрезентацијама из тзв. „прве лиге” светског фудбала.

Зашто? Ми се увек упоређујемо само са шампионима?

У условима смањених могућности селектирања, не само територијално, него, нажалост, и економски, нормално је да технички, тактички и физички најквалитетнији играчи одлазе у амбијент који им пружа и највеће могућности како би развили и демонстрирали своје потенцијале. Ми имамо појединце, као што су Видић, Ивановић, Коларов, Матић, али остали фактори нам не иду на руку.