Уметничке провокације кинеског дисидента

Специјално за Политику

Торонто –Уметничка галерија Онтарија (АГО) у Торонту организовала је недавно изложбу кинеског уметника Ај Вејвеја (1957). Реч је о једној од најмаркантнијих фигура на савременој сцени у чијим се провокативним радовима укршта уметност са политиком, социјалним и културним контекстом савремене Кине.

Сам наслов ове Ај Вејвејове мултимедијалне поставке „У односу на шта?” – преузет назив слике Џаспера Џонса из 1964. године – отвара егзистенцијалну дилему сартровског типа провоцирајући наше упоришне тачке и релативизујући (не)могуће деловање традиционалних система вредности.

Овом приликом презентован је веома различит материјал – од монументалних објеката, скулптура, инсталација до малих формата и илустративне фото-документације.

Већ основни подаци из његове биографије илуструју разноврсно искуство; после студија филма у Пекингу он наставља да се школује и живи дванаест година (1981–1993) у Њујорку. Између осталог, у Америци је добро разумео и значај промотивног маркетинга примењујући га у стилу ворхоловске генијалности и данас; живи у Кини као дисидент, затваран и пребијан, без пасоша и у условима надзираног кућног притвора, уништеног атељеа – сви ови притисци нису осујетили његову виталну стваралачку енергију. Напротив, ове репресије у одређеном степену помажу Вејвејову интернационалну каријеру. Сличну судбину доживео је и његов отац Ајкуинг, чувени песник и академик, који је у време кинеске Револуције са целом породицом такође обесправљен и протеран на реедукацију кроз принудни рад (чишћење тоалета) у северну провинцију.  У амбијенту тог радног кампа је одрастао Ај Вејвеј.

Симптоматичан назив изложбе „У односу на шта?” уводи у реално поље Вејвејове уметности која говори о кинеским проблемима, екстремима и животној пракси у којој доминира практичност; чај, бицикл, столице на три ноге, вазе, комунистичка власт и њено субверзивно деловање...

Велика змија, метафора зла сачињена од ђачких ранаца

Вратио се у Кину 1993. године да негује болесног оца: првих десетак година био је чак славан, а његове идеје у домовини власт је толерисала. Сарађивао је (2008–2011) и на пројекту „Гнездо”, чувеном архитектонском чуду намењеном Олимпијским играма у Пекингу. На изложби у АГО је читав један огроман зид прекривен фото-документима тока изградње „Гнезда” које је за Вејвеја представљало импресију слободе. Убрзо се дистанцирао од овог пројекта јер је сматрао да власти користе олимпијске игре као платформу да представе утисак прогреса и обмане свет игноришући људска права у Кини.

У хронологији битних догађаја лето 2008. године је преломно у уметниковом животу и раду. Наиме, провинцију Сечуан задесио је разорни земљотрес, а међу настрадалима је било и више од 5.200 деце која су тада била у школама. Школске зграде су се срушиле као куле од карата јер нису зидане по важећим прописима. Поред тога, власти су манипулисале и бројем жртава па се лично Вејвеј ангажовао анимирајући и групу „Грађанска иницијатива” и на терену истраживао истину о жртвама ове трагедије. Тај његов ангажман оцењен је као „мешање у туђа посла” и отворио је Пандорину кутију, а наш Прометеј 21. века доживљава тортуре и данас.

Вејвејова снажна експресија трагедије изазване земљотресом и дечје страдање дали су основни тон поставци у АГО. Велика змија, метафора зла сачињена од ђачких ранаца, левитира на улазу у ову изложбу. Читав један велики зид у галерији прекривен је документарним фотографијама које је Вејвеј начинио на терену, убрзо после земљотреса. Маркантан рад представља огромна зидна инсталација спискова са детаљним подацима о сваком погинулом ђаку, а овај „Дан сећања”, рад у процесу (2008–2011), део је снажне аудио-визуелне презентације која кодира зло и неправду. Aутор појачава меморијско значење читањем имена хиљада погинулих ученика са ових спискова током три сата и 41 минут. Подна инсталација од аутентичних гвоздених шипки са земљотресне локације заузима 72 квадратна метра, а тешка је 40 тона.

Међу радовима у процесу су и провокативне фотографије перформанса „Никад не зажали” (1995–2003) где је показивање средњег прста у односу на споменике (Ајфелова кула, Тјенанмен) у свом субверзивном значењу објаснио као студију перспективе и начин на који уметници мере величину објекта.

У лондонском „Арт вју магазину” Ај Вејвеј је 2011. био први на листи 100 моћних, а 2012. је на трећем месту.