У име народа

Мишковић је одлетео у Лондон. Изгледа да Нову годину неће чекати у Бачванској, видео је какво је тамо весеље, и доста му је.

Хоће ли нам се вратити како би власт и реформисано српско правосуђе, заједно с њим, наставили борбу против корупције?

Гледао сам Вучића у једном интервјуу, човек није могао да сакрије јаку лидерску резигнацију. Можда је читаву своју популистичку енергију потрошио на обрачун са тим богаташем који му ипак клизи из руку. Може се рећи да је исклизнуо, али смо се бар добро забавили у међувремену, узалудно чекајући одговоре о тајнама богаћења у сиротињској Србији. И шта у свему томе може реална политичка моћ. Пред великим парама не може ништа, нити ће моћи. Бар код нас, бар са овима које смо изабрали или су то учинили сами. 

У свом обраћању са много патоса и јавне бриге за Србију, Вучић је више говорио у њено а мање у своје име. У име народа који се спрема да на већ научени, убоги начин дочека још једну лошу годину. Власт нам је обећала како ће бити боље тек почетком 2015, а можда ни тада. Тако се Србија среће са својим политичким и социјалним апсурдом, са демагошком одбраном од стварности. Са обећањима која звуче бајковито, али немају значаја. Уз све већу војску незапослених и очајних.

Група важних људи, која је себе дефинисала као „државни врх”, зна да ниво очаја (још) не производи отпор, али дубоку резигнацију свакако да. Због тога смо и добили неколико забавних тема у домаћем политичком варијетеу, које могу да подстакну однеговани паланачки дух на обожавање моћи, да обнављају постојеће или производе нове митове. Свађе међу владарима и скандали који се одвијају пред нашим очима, понегде неукуснији од онога што производе „фармери”, могу још дуго да држе српску јавност у стању таблоидне опчињености. Кад год се угаси нека афера, назире се нова бласфемија.

Саветник председника Николића, сир Оливер Антић, како му тепају, жива је слика нашег урнебесног посртања. Са тим човеком сам се срео само једном, у студију ондашње ТВ Политика, па сам на основу тог искуства уверен да тај живописни „члан кабинета” има још адута којима ће нас распамећивати у нашим трагикомичним животима. Било би добро да се зна како и о чему гос’н Оливер саветује председника, и да ли га овај слуша.

Слутим ипак да га је шеф државе сам изабрао, и да ће га, као таквог сачувати, чак и од својих пријатеља. Јер, ако је неко уопште потребан председнику, као физиономија која доприноси утиску о репрезентативном симболу власти, онда је то сир Оливер. Остатак кабинета има доста непотистичког материјала, од супруге Драгице на Венцу, до пријатеља (по снахи) Бачевића у влади, чији се кошмар о историјском прокопу и тражењу никла у трстеничким баштама и Врњачкој Бањи не гаси.

Можда је Вучића, више него што то показује, ипак потресла политичка побуна Владимира Цвијана. Гранитна хомогеност странке и култ вође постали су спорни на најтривијалнији начин. Оно јест, Цвијан је аутсајдер у трци за врх, ако га у трку уопште укључе. Али, није ствар у томе, чак ни у сумњама да је он плаћени потрчко богаташа из Лондона.

Логично је да Цвијанова политичка раскупусаност и велике амбиције које не може да стиша елементарном самоконтролом, произведу драму малих размера, која ће се окончати његовим поразом и јурењем из партије. Он је већ једном пребего из незадовољства, умео је да направи проблеме и себи и онима које је представљао, да изнесе бизарни предлог о свом брањенику Сретену Јоцићу, као ктитору и градитељу београдских мостова. Већу гужву у странци могао је да произведе само да је био стрпљивији, да није трчао код Мишковића као мушица на сијалицу.

Али, ето, и то је део политике.

Ако је, дакле, Мирослав Мишковић био еталон за разумевање позиције олигарха који се непоштено обогатио, па му прети дуга робија, таква се формула разводнила и можда више неће ни функционисати. Ако уопште јесте. Србија је све немоћнија у борби против корупције, та се гангрена више и не може ваљано дефинисати.

Не постоји систем у коме би, мимо политичке воље јаке личности, сваки сегмент власти радио свој посао. Тако потпредседник владе, Вучић, постаје све усамљенији: популарност и реална немоћ иду заједно, па је у случају неуспеха јасно шта ће превагнути. Да не би био сам у нескривеној кадровској депресији СНС, Вучић је довео вундеркинда Лазара Крстића. Млади министар се лако уклопио у стерилност Дачићевог кабинета, и још не показује шта може. Гузенбауера и Строс-Кана већ недељама нигде нема. Могуће да су људи видели да овде савети не помажу. Или можда спас ипак стиже из пустиње. У дану у коме је одлетео Мишковић, долетео је шеик. Ето нама радости.