Поглед Ружице Сокић

Позориште је стање, место, тачка у којој се може разумети анатомија човека. Познавање анатомије човека може изменити и одредити живо.

                                                                                                                           Антонен Арто

Начин кретања кроз простор, одраз је начина размишљања глумца. Мисао је такође кретање.

Док ме посматра велика глумица Ружица Сокић, размишљам о сопственој самоћи али и о прихватању другог човека, осећам страх али и олакшање, делим енергију са глумицом Сокић, до које она долази играјући и велике захтевне драмске и комичне улоге и мале трагикомичне ликове, играјући и у позоришту и на филму и на телевизији, играјући и Стерију и Бергмана и Александра Поповића и Антона Павловича Чехова.

Поглед Ружице Сокић говори о освајању живота, радости проналажења смисла кроз стотине улога, кроз стотине одиграних представа, у позоришним салама великим и малим, блиставим и скромним, о заједничкој проширеној енергији која обухвата и неугледне, и важне, и скромне, и угледне гледаоце.

Поглед Ружице Сокић покреће срце и мисао гледаоца на путовање током кога ће гледалац открити неко ново своје лично ја.

Поглед велике глумице Ружице Сокић је важан јер је он простор промене.

Како настаје поглед Ружице Сокић?

Велика глумица поглед гради непрекидним кретањем, радом, читањем, путовањима, играњем представа, страховима, несигурношћу, радошћу постигнутог, дружењем, поштовањем колега, упорношћу, чежњом за мајком, разговорима са пријатељима, у борби са непријатељима, на сцени, на скијама, дружећи се са животињама и записујући своја сећања, побеђујући болести и радујући се, и потпуно се предајући глуми.

Поглед велика глумица Ружица Сокић проналази у гладијаторској борби са свакодневицом, и самом собом.

Поглед госпође Сокић је пре свега поглед глумице која као Олга у Чеховљевом комаду „Три сестре” каже: „Живот ће нас прогутати, али ми нећемо нестати… После нас појавиће се можда шест, можда дванаест таквих као што смо ми док најзад не постанемо већина.”

Данас, 24. децембра, глумица Ружица Сокић и драмски писац Антон Павловић Чехов проматрају нас.

Ја говорим о датуму, часу.

Њихов поглед говори: „Видим велике тамне домове у којима живе људи који пате, али једном ћемо се срести и ја и сви моји ликови и онда се нећемо сећати ни датума, ни месеца, ни године.”

Поглед глумице Ружице Сокић је простор вере, наде и љубави.