Траже помоћ или „свечано” затварање

Ваљево – Својевремено су били радничка елита не само у Ваљеву, већ много шире, а данас на питање где раде и шта раде одговарају погледом окренутим према земљи. У 2013. години примили су једино 12.000 динара такозване једнократне помоћи из градске касе. Стаж им није повезан због неуплаћених доприноса тако да они који имају услове не могу у пензију, а због неоверених књижица велики проблем имају са лечењем. За једног тешко оболелог колегу недавно су морали из сопствених празних џепова да скупљају новац како би му продужили живот и наду.

 Ово је један од епилога приватизације „Крушик-акумулатора”, чијих 120 радника није могло своје невоље да каже у кругу фабрике, већ су се окупили у згради седишта Градског синдиката, јер је извесни пензионисани безбедњак по налогу послодаваца негде из „егзила” у Београду забранио је улазак, односно приступ  новинарима. Фабрику је 2007. године купила компанија „Еуробалкан корпорејшен” са седиштима у Београду и на Кипру. Међутим, када је крајем прошле године окончана приватизација запослени и репрезентативни Самостални синдикат дошли су до података о непоштовању уговора о исплати минималне зараде и фалсификовању података који су достављени Агенцији за приватизацију. После силних натезања и четири пута враћања на неку врсту поправног – добили су зелено светло. Ипак, нешто касније Управни одбор Агенције за приватизацију закључком је тражио да се о томе изјасни и надлежна комисија. И док су запослени задовољно трљали руке, јер су сви докази били на њиховој страни, уследио је нови обрт и још једна административна заврзлама у којој је тражено да се овај врућ кромпир сада нађе у рукама Владе Србије, како би се извршио „управни надзор у поступању агенције према „Крушик-акумулаторима”.

– Агенција за приватизацију је све време, и поред  јасних доказа да купци нису испоштовали уговор, радила на нашу штету и штету саме државе. Та агонија мора да се прекине, и то једино може да учини држава и јасно каже хоће ли да аминује недобронамерне купце или да организује „свечано” затварање фабрике. Подсећам, иако је рачун фабрике у сталној блокади око 300 дана, ми и даље добијамо наруџбине купаца, али шта да радимо када немамо новца за репроматеријал а у фабрику месецима не долазе ни послодавци ни директор – каже Зоран Солунац, председник фабричког Самосталног синдиката.

 Нада Фишер је 30 година радила на такозваној ХД преси, а сада живи од помоћи у кући другим људима, а не либи се ни послова у пољопривреди. Вели да је на то приморана, јер живи као подстанар. Њен колега Владан Туфегџић, мајстор у процесу израде акумулатора, познат је у колективу што је знао и по три пута да пребаци норму. После приватизације дочекао је да за преживљавање зарађује одласком у надницу.

 – Овако нешто нисам могао да претпоставим ни у најгорем сну, јер су „Крушик-акумулатори” водећа фабрика у земљи и окружењу. Нема јој равне, али дођоше неки чудни и невидљиви бизнисмени и све уништише. Љут сам на државу која гледа пропаст једног индустријског бисера и ништа не предузима – вели Туфегџић. И Горан Атолагић подсећа да је фабрика радила у време бомбардовања 1990. године и уредно исплаћивала зараде и друге обавезе. Многи радници преживели су под њеним кровом неколико ракетирања, али се плаше да ће овај приватизациони напад успети.

Током разговора са радницима чули смо да се највише плаше због неоверених књижица, јер се не зна када ће после силних стресова болест покуцати и на њихова врата. Међутим, рекли су нам да су наишли на несебичну подршку неколико лекара и медицинског особља болнице у Ваљеву, који после радног времена долазе код њих кућама у визиту без икакве новчане надокнаде.

Док смо разговарали са радницима синдикалац Зоран Мијатовић саопштио је вест са адресе послодаваца да се од данас до даљега сви упућују на колективни годишњи одмор.

Будо Нововић