Бајка о новом амбијенту

Да је сада лето 2011. године, ево шта бисмо читали у новинама: „Заменик председника СНС Александар Вучић каже да је најава департизације још један начин да власт превари народ. Он каже да ће СНС, када дође на власт, свакако деполитизовати јавна предузећа и посао препустити стручњацима.”

И онда дође лето 2012.године, када тај исти СНС одмах по устоличењу поставља своју партијску другарицу за гувернера Народне банке Србије, у РТБ Колубара за директора ставља власника печењаре „Фантазија”, а остала припадајућа места полако дели „докторима магистарских наука”, „пи-ар менаџерима факултета” и осталим стручњацима, од чијих биографија ништа смешније одавно није виђено.

– Монополизовали су све, отели су све, користили су све, а сада би још једном да преваре народ – изјавио је Вучић тада, у лето 2011. за владајућу коалицију ДС – СПС – УРС, а ја вас сада питам, видите ли ви икакву разлику?

Не, нема разлике. Ако сумњате, министар Радуловић ће вас разуверити: „У неким конкурсима у јавним предузећима постављени су такви услови да су можда могли да наведу и име и презиме”, рекао је министар пре неки дан и додао да је потребно поставити јасна правила и критеријуме. Само је изоставио да каже – ко ће то да уради. Он сам то неће да ради: „То је политичко питање у које не желим да улазим.”

Е сад, да то политичко питање није у центру свих економских питања, па човек да каже, шта сад то има везе – али овако, једна ствар остаје нејасна: како они мисле да промене амбијент, ако у ствари не желе да га мењају?

Јер, ево како сада тај амбијент изгледа. Људи се масовно учлањују у партије на власти не би ли се докопали посла и пара, јер им је јасно да другачије не иде. Ко постане „друг члан” – лакше добија и посао и кредите из државних банака или фондова за развој, и станове и авионе и камионе, па ви сад видите хоћете ли стварно да учите и радите – и на крају испаднете магарац, или ћете „поделити своја политичка уверења са владајућом партијом” и изаћи из ове игре као победник.

И коме је онда изненађење то што је чланство СНС-а (након победе на изборима, важно је да нагласим) порасло са сто на триста педесет хиљада људи, а хвале се да и даље расте? И што су новине пуне наслова – „Конкурси са сликом пред забрану запошљавања”, „Масовно запошљавање у Железницама и Фонду ПИО” или – „Сви би да удоме тетке и шурњаје”?

Посебно је онда комично гледати како млади мењају своја политичка уверења – са променом странака на власти. Па ви онда на факултетима имате студентске парламенте чије вође једном буду из ДСС-а, па после неколико година буду из ДС-а или СПС-а, а сада су – погодите из које странке? И не могу да одолим да не направим дигресију, о томе како се на једном скупу у Дому омладине након мог предавања (о економској политици) јавио неки младић који се представио не именом и презименом, нити је рекао са којег је факултета, већ: „Ја сам омладина УРС-а”. Треба ли да нагласим да је то било пре две године?

И то је у ствари кратак опис партијског живота у Србији. Политичке партије овде постоје док су на власти, док се хране новцем из јавних предузећа и док су у стању да запошљавају своје чланство и симпатизере. Погледајте шта се по силаску са власти десило ДСС-у, или шта се сада дешава Демократској странци. Колико је само у праву Драган Ђилас када лоше изборне резултате на Вождовцу управо тиме објашњава и још каже – други би се у нашој ситуацији већ распали! Јесте да је лавовски допринео паду популарности странке, али, за ово је потпуно у праву, размишљам.

Јер тако изгледа – буразерска држава. У којој ће сви они најављени закони – о стечају, о приватизацији, и сви остали, проћи исто као и они претходни закони о стечају и приватизацији и о свему осталом: у буразерској држави, закони, једноставно, немају никакву тежину, а промена амбијента једноставно није могућа док неко не размонтира буразерску државу.

Да то стварно хоће да ураде, расписали би конкурс за гувернера Народне банке, јер, како каже Зорана Михајловић: „свуда се може боље радити” – а куд ћеш боље него да се са реформама крене од врха пирамиде? И забранили би члановима своје странке да приђу, а камоли да руководе било којим јавним предузећем. Тада би Србија добила веродостојну најаву да „они горе” заиста мисле нешто да мењају. А до тада ће важити оно што је Александар Вучић говорио за своје претходнике „монополизовали су све, отели су све, користили су све...” – само то сада важи за њега и његову странку.

Што рече Игор Бракус у оном свом генијалном изборном слогану – „јесте свеједно”.