Безболне реформе нуде преваранти

Министар привреде Саша Радуловић усталасао је српско јавно мњење јучерашњим ауторским текстом у нашој новини. И док један део стручне јавности налази потврду већ стеченог уверења да Радуловић одлично зна све наше економске муке, а нарочито невоље са којима се суочавају они који стварају нову вредност, „да иде у добром правцу” и да је заговорник „великог заокрета”, други изражавају бојазан да министар у влади нема неопходну подршку.

Радуловић је у праву кад каже да су против реформи привилеговане друштвене групе, каже Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета, али и да се договор о реформама тешко постиже у широким коалиционим владама.

– Слажем се и са тврдњом да не постоје безболне реформе, јер такве реформе нуде углавном неупућени или преваранти – указује Арсић. – Додатни проблем са реализацијом реформи је у томе што оне у кратком року не погађају само привилеговане слојеве друштва, него и сиромашне грађане, који ће остати без посла. И једно и друго представља део цене које друштво мора да плати да би кренуло напред.

Драгољуб Рајић, директор Уније послодавца Србије, каже да ова организација привредника подржава залагање министра привреде да се коначно почне са спровођењем дугачког списка неопходних промена. Почев од четири систематска закона и проналажења правог модела подстицања инвеститора. Зато, каже Рајић, што Радуловић размишља као послован човек, а не као политичар. Рајић се слаже да је „партитократија појела друштво”, али није сигуран да ће то штеточинство ускоро престати. 

– Нажалост, политичари у Србији још нису државници, а далеко су и од ефикасних менаџера који разумеју потребе економије. Преовлађују страначки интереси. Без промене свести најутицајнијих политичких лидера и више слуха за онај успешнији део привреде, излазак из кризе неће бити могућ. Ни наредне, ни у годинама које долазе.

Да је Радуловић „ухватио генерално добар правац”, опаска је економисте Мирослава Прокопијевића, али му замера што често мења предлоге и што ништа још није прошло владу, а требало би да укључи још неке промене. – Код Закона о раду треба избацити минималну надницу или да она буде врло блиска равнотежној – сматра Прокопијевић. – Све промене потребно је извести брзо и када приватни сектор почне да се шири и упошљава сада незапослене, тек онда почети отпуштања у јавном сектору – указује Прокопијевић. – До тада смањивати пензије, плате и јавне набавке.

За Данила Шуковића, директора Центра за економска истраживања Института друштвених наука, сасвим је извесно да се реформе не могу спровести, а да неки не остану без посла, бар за неко време. Реформе треба да омогуће, у не тако далекој будућности, привредни раст и запошљавање оних који би сада изгубили посао. Сматра да је нереално Радуловићево очекивање да ће том циљу значајније допринети флексибилно запошљавање, иако је флексибилност тржишта рада неопходна. Слаже се и да је „партократија појела друштво”. Упркос обећањима да ће се напустити партократски систем, друштво је и даље оковано огољеним партијским интересима.

– Подржавам и министрову решеност да не дели паре „тамо где мисли да треба” и да неће најављивати инвеститоре и отварати фабрике – каже Шуковић. – Он треба да ствара повољан пословни амбијент.

Данијел Цвјетићанин би волео да је у тексту министра привреде могао да препозна макар благу најаву либерализације економског живота, који је и даље, под чизмом државних и партијских активиста.

– Ни данас у Србији нико не сме, и не може, да отпочне иоле озбиљнији привредни подухват, а да не рачуна на подршку државе или партијског врха, било у облику субвенција, олакшица или неке треће врсте подршке – примећује Цвјетићанин. – Чак и страни инвеститори једино под тим условима пристају да буду „доведени” у Србију. Можда би се либералне идеје могле препознати у најави департизације јавних предузећа, али ме је страх да и то не остане само омама. За Цвјетићанина „реформе” нису искључиво смањивање пензија, социјалних права и плата у јавном сектору. „Бојим се да ће се ускоро показати да је опструкција ’Јужног тока’ такође један ’реформски корак’, важан за убрзавање нашег европског пута.”

– Истина је да би закон о раду, а за то се и министар залаже, требало да ослободи послодавце страха од запошљавања радника, али не треба превиђати чињеницу да инвеститори и предузетници осећају далеко већи страх од терора партијске олигархије, која се преко сваке мере уплиће у привредни живот – указује наш саговорник. Страх, уверен је Цвјетићанин, није добар подстрек за економски напредак, али чврст правни поредак – јесте. А највећи подстрек је – уздржавање државе и партије од свих „усрећитељских” активности.