Филмови које смо волели у 2013.

Редитељ документараца „Тежина ланаца”, „Претпоставка правде”, „Београд” Борис Малагурски одлучио се за филм „Фалсификатор” Горана Марковића. – Судбина главног јунака, који фалсификовањем диплома покушава да исправи све друштвене неправде, тера да се запитамо да ли је боље бити свестан проблема који се налазе око нас и због тога испаштати или затрпати главу у песак и надати се да ће се проблеми сами од себе решити – каже Малагурски.

– Иако сам много више уживао у књизи него у филму „Велики Гетсби” База Лармана, на мене су утисак оставили костими и сценографија, и филм сам заиста доживео као слаткиш за очи. Филм „ГМО ОМГ” Џеремија Сајферта можда је најважнији документарац не само ове године. Требало би да га сви погледају пре него што се определе у вези са генетски модификованом храном, зато што на чињенично аргументован, модеран и занимљив начин покушава да нас подстакне да нешто предузмемо у погледу квалитета хране коју једемо – истиче Борис Малагурски.

Жељко Мировић 

На Жељка Мирковића, редитеља филма „Други сусрет” (наш  кандидат за Оскара за дугометражни документарни филм), о познанству америчког пилота Дејла Зелка, чији авион је оборио наш Дани Золтан за време НАТО бомбардовања 1999, утисак је оставио филм „I am Breathing”, редитељке Еме Дејви.

– Снажна, лична, изузетно емотивна прича о последњих месец дана живота младог човека, оца малог детета и супруга. Иако зна да одлази са овог света,он жели да остави сећања на себе и подели своја размишљања о животним вредностима која би у будућности могла да буду путоказ његовом сину, а у садашњости да гледаоце наведе на размишљања које су то праве вредности које треба следити. Препоручујем и филм „5 Broken Cameras”, редитеља и продуцента Гаја Давидија и Емада Бурната, Израелца и Палестинца, који прате живот једног села у Гази у периоду од седам година, и говори о потреби да се забележи једно време неразумевања два народа и жељи да будућност донесе мир за те народе – каже Жељко Мирковић.

Борис Малагурски 

Владимир Кецмановић, писац романа „Топ је био врео” и „Сибир”, одлучио се за „Одумирање” Милоша Пушића, јер сматра да је реч о одличној филмској адаптацији драме Душана Спасојевића, посебно зато што су, како сматра, успеле филмске адаптације реткост.

– Филм „Позиција детета” Румуна Калина Петра Нецера заслужио је сва признања и награде којима је овенчан, а српским филмаџијама може да послужи као доказ да „друштвена критика” треба да се игра стереотипима, уместо да им робује. Филм „Шта је мушкарац без бркова”, иако је старији, гледао сам тек ове године и допао ми се као још једна успела адаптација књижевног дела. Одушевила ме је и бриљантна глума Зринке Цвитешић – каже Кецмановић.

М. С.