Кина не жели судбину СССР-а

Како је пропао Совјетски Савез? Да ли је његов крах узрокован слабошћу Комунистичке партије, погрешним проценама тадашњег лидера Михаила Горбачова, жељом грађана за већом демократизацијом и бољим животом, шовинистичком политиком власти у односу на националне мањине, утицајем западне пропаганде...

Одговора има колико и оних који се тако озбиљним питањем баве. Како год било, кинеско руководство није спремно да упадне у исту грешку. С правом, јер ситуација у најмногољуднијој земљи са једном од најбрже развијајућих економија света, далеко је од околности у којима се нашао СССР пред свој крај.

Како је пренео амерички лист „Волстрит џорнал”, недавно је члановима Комунистичке партије Кине у једној северној провинцији приказана филмска документарна серија од шест делова „Сећање на распад Комунистичке партије и Совјетског Савеза”. Циљ приказивања серије био је да локално руководство на прави начин схвати праве узроке распада СССР-а, као и последице које је тај распад изазвао, и какав је утицај имао на глобалне промене.

Јачање партијске организације и свих њених делова, део су кампање коју је повео актуелни шеф државе Си Ђинпинг који се залаже за јачање Лењинског политичког обрасца у Кини, а не ограничавање утицаја и пуномоћја партије.

На страну то што поједини партијски аналитичари филм оцењују као недовољно објективан, па чак и идеолошки недоречен, он је покренуо широке расправе о судбини СССР-а, а све у оквиру спекулација о будућности саме Кине. А та будућност, како се резонује у Пекингу, могла би бити угрожена класичним америчким методама свргавања власти путем, такозваних мирних револуција, ширењем западних идеја кроз „слободне” медије, поп културу и научне кругове.

У том смислу Централни комитет КПК најавио је стварање новог „Комитета за националну безбедност”, који би био пандан америчком Савету за националну безбедност и совјетском КГБ-у (Комитету државне безбедности) и дао би самом председнику Кине додатна овлашћења.

Проблем Кине могао би се дефинисати као непропорционалност између брзо развијајуће економије и застарелог политичког система. Да ли у Пекингу имају прави одговор на овај проблем, за сада, је тешко проценити. Јасно је, међутим, да Си настоји да једнопартијски систем прилагоди том бурном економском развоју, јер добро зна шта се десило са руском и осталим совјетским економијама по распаду СССР-а.

Он сматра да његова земља има адуте којима би могла да превазиђе такве опасности, а то су, пре свега, убрзано побољшање квалитета живота просечног Кинеза, потражња за кинеским производима широм света и технолошки напредак видљив на сваком кораку.

Ипак, сумње остају. Много је делова ове многољудне земље у којима се и не сања какав живот воде житељи, на пример, у Шангају. На таквим просторима сељаци и данас устају са првим петловима и рмбаче до вечери не би ли њиховим сународницима по великим градовима обезбедили основне потребе за живот.

Зато и не чуди велики прилив сеоског становништва у градове, као ни успешни покушаји појединих предузетника да сопствену будућност граде на сарадњи са руским далекоисточним партнерима. Пуно је примера закупа руске земље од Кинеза, али и добити коју из свега тога остварују. Руски далекоисточни простор најслабије је насељен део највеће државе на свету и управо ту своју шансу виде кинеске комшије. Виде је и – користе.

Како подсећа „Волстрит џорнал”, СССР је до краја педесетих година прошлог века био извор духовне и материјалне помоћи Кини. Ствар је „пукла” 1959, када је Пекинг на Москву почео да гледа као на супарника у борби за водећу позицију у комунистичком свету.

Осамдесетих година промене које је увео тадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов, привукле су пажњу кинеске јавности. А онда се (1989) десио инцидент на највећем пекиншком тргу Тјенанмен и ствари су поново кренуле путем строге партијске контроле.

Од тада и СССР и Кина су прошле кроз многе промене, пад животног стандарда, кроз локалне побуне и ратове, али и период наглог повратка у сам врх глобалне моћи – војне и политичке.

Филм о распаду СССР узбудио је духове у најмногољуднијој држави. Чиновнички апарат посебно се нашао у деликатној ситуацији. Јер Кини није потребна тајкунизација која је у време владавине Бориса Јељцина, урушила Русију. Она је створила двоструки образац у којем паралелно функционишу и капиталистички и социјалистички систем, па се чак и допуњују. Уосталом, резултати таквог вођења земље су видљиви. Нарушити постојећу хармонију било би слично највећој геополитичкој катастрофи 20. века, како је руски председник Владимир Путин назвао распад СССР-а.

Ово, наравно, не значи да у Кини не постоји корупција, да неме покушаја склапања послова „испод жита”, пореских мешетарења... Управо стога филм „Сећање на распад Комунистичке партије и Совјетског Савеза” за ову земљу има и те како важан поучан значај.