Балада о срећки

Нека нам је са срећом! Ова порука давно је похабана од силне употребе, а потрага за срећом углавном је узалудна. У Србији таква парола има циничан призвук, наговештај стрепње од нечега што долази, а ми још не знамо шта је то. Па шта нам бог да. Срећа је преживети оно што већ јесмо, и дане, можда године које долазе. Да се не лажемо, свака наредна гора је од претходне.

Ево још једног стереотипа, како срећу чине мале ствари. Ситнице, оно што нам се догађа кад смо спокојни а то и не видимо, јер напросто пролази поред нас. Или ми журимо, бојећи се да застанемо поред онога што је тако мало а важно.

Свако од нас носи са собом некакав осећај кривице, а није начисто одакле му то долази. Да ли од државе, од самога себе, нејасне силе, осећања немоћи и ништавности пред нечим што је јаче од њега, одређује му судбину и чини га безначајним пред рођеном децом.

Беше ли Едвард Кардељ рекао како срећу човеку не удељује ни држава на партија, већ он сам, својим радом, и томе слично. Ето ти га на! То учење је већ архаично и преко њега је наталожено више слојева самоуправне буђи. Мада, мисао не беше сасвим нејасна, нити превасходно идеолошка. Како радиш, тако ти је. Али, где да радиш у модерној Србији, ако немаш среће да будеш у великој партији или на државном крмилу?

Прича се да је Вучић разјурио срећне људе из контроле лета (где ради и онај Перо из чувене реплике Петра Божовића), јер су и поред 300.000 динара просечне плате – тражили тринаесту. Да се разумемо, ко има много, њему треба још. Не би ваљало тражити етику у грамзивости, нити праведност у рушилачком бесу вицепремијера. И он је морао да цитира незаборавну мисао Зорана Радмиловића из „Маратонаца“, па рекао: „Марш напоље, бандо покварена!“

Молиоци тринаесте плате изашли су из владе гледајући у небо. Не би ваљало да им се авиони сударају изнад Србије због узалудне молитве пред Вучићем.

Управо је та епизода предтекст за убедљиву негацију Кардељеве дефиниције среће. Дакле, ипак је доносе и држава и партија, чак и они лидери у таквој држави који умеју да препознају мафију, али јој не могу ништа. „Ако похапсимо сву банду, срушићемо државу. И ето несреће!“ (Изјава високог полицијског званичника, дата лично аутору овога текста.) Дакле, и то је негација свега што се зове срећа. Банда има своју важну улогу у функцији друштва, без ње, све би могло да постане хаотично, а анархија неизбежно рађа деспотију.

Знам много људи који траже срећу у коцкарницама, или у окршају са државном лутријом. Уплаћују лото, купују бинго, гребу инстант срећке које испод емулзије крију џак пара, дијаманте или златне полуге.

Од гребања вајде нема. Као у свакој контролисаној врсти хазарда, играчи губе, државна лутрија добија. Пред празнике, цена комбинације лота повећана је са шездесет на сто динара. Мој познаник, информатичар у малој али успешној фирми, тврди да премију у тој игри никада нико није добио. То доказује математички и анализом „рупа“ у лутријском маркетингу. И списком од петнаестак рачунарских и неколико физичких формула, једноставних за извођење, које омогућују „пожељне бројке“, односно дуго коначиште седмице у бубњу.

Играчи, наравно, немају никакву контролу над игром, нити било какав доказ да је премија икада додељена. Уосталом, сетимо се подела аутомобила на јавном сервису.

Ово је, наравно, само хипотеза о недостижној варијанти коцкарске среће. Уз паралелу како у другим земљама велики добици морају да буду јавни.

Наравно да нисам склон да без резерве верујем математичару, јер одакле он може да зна како се дели срећа у државној лутрији. Мада, није лоше место њеног директора, који редовно долази из владајуће странке. И ту је део одговора где се завршава коцкарска срећа, и да ли су све лоптице у бубњу подједнаке тежине. (Поново груба инсинуација оног математичара – цепидлаке.)

Али, и ту је решење једноставно. Ко сумња, ко не добија (а не добија нико?) не мора да игра. Лагао бих ако тврдим да никада не уплаћујем. У сваком колу дам 210 динара за три компјутерске комбинације. И лото плус, јер се тамо добитак повећава, а седмице већ осам месеци нема. Тројка ми је максимум, па рачунам да компјутер није имао појма нити среће.

Кад се комбинација повећа на сто динара, не играм. Не волим игре у којима ме државна коцкарница коленом погађа у осетљиво место. И неком другом ствари у здрав мозак.

На том нивоу могла би бити окончана бајка и илузија о изненадној великој срећи. Ипак стижу празници и сви о томе говоре. Срећа, то је најјефтинија српска реч. Нека ми читаоци опросте малу приватност у овом претпразничном тексту. Срећу која ми је дата, најрадије делим са петогодишњом унуком Јаном. Кад ми каже: „Дедо, за своје године претерано си блентав“, то разумем као јасан аналитички став. Срећа је, на пример, имати таквог аналитичара.