Много Тијана чека нашу помоћ

Популаран глумац Сергеј Трифуновић показао је и да је веома успешан у хуманитарном раду: цела Србија памтиће његов гест који се недељама препричавао – последњег дана марта, гостујући у емисији „Велики брат” на ТВ Б92, пред камере је ставио велики картон са бројем жиро-рачуна мале Тијане Огњановић којој је било неопходно пресађивање срца. Позвао је Србију да помогне девојчици и напустио емисију. То је био почетак невиђене кампање за спас једног детета која је обележила прве месеце 2013. у нашој земљи и ујединила нас у истом циљу.

О овом гесту, фонду за тешко оболеле малишане који ускоро треба да буде основан, свом раду, али и плановима у будућности, Сергеј Трифуновић говори у интервјуу за „Политику”.

Како сте се осећали када сте чули за Тијанин случај и како сте решили да иступите на овај начин у поменутој емисији?

Био сам поприлично очајан, јер људи нису имали пара да лече своје дете, а држава није хтела да им помогне. За Тијану сам сазнао од Рамба Амадеуса, а идеју са жиро-рачуном на картону дала ми је преко „Фејсбука” мала Вела Стефановић, студент који се бави хуманитарним радом.

Активно сте учествовали у акцији која је била више него успешна. Како сте се осећали када су паре сакупљене?

Целу ноћ нисам спавао кад сам схватио колика је лавина покренута. Надао сам се и очекивао да акција успе, али не тако брзо. Када ме је Рамбо звао и питао „да ли можемо да скупимо милион долара”, рекао сам да можемо, али нисам веровао да то можемо да урадимо за четири дана. То је стварно било фантастично.

Тијана је умрла средином јула не дочекавши ново срце, али Србија је показала да уме заједно да се бори за некога. Колико је то важно за даље акције?

Мислим да је непроцењиво. Ово друштво је систематски убијано у свим сегментима и убија се и даље, а солидарност је једна од основних људских врлина која је, чини ми се, прва одстрањена. Ово је било као да након 20 година парализе почињемо да осећамо ноге, ако мене питате.

Шта за вас данас значи Тијана?

Тијана је постала симбол, јер је ујединила људе. Захваљујући њој показали су да хоће и да могу да буду солидарни, али и да могу да направе чудо сами, кад већ држава не помаже.

Да ли је све оно што се дешавало у јавности последњих месеци, док Огњановићи нису рекли да ће новац дати у хуманитарне сврхе, бацило сенку на читаву акцију?

Само за тренутак и само међу малодушним умовима.

Породица Огњановић предложила је да део Тијаниног новца уложи за обнову одељења на Институту за мајку и дете.

Што да не, па болничка одељења изгледају катастрофално, као концентрациони логори, услови у којима ти људи раде и та деца леже страшни су. Дати за то новац је апсолутно у реду, само не знам што се толико чекало на такву одлуку.

Кад сте дошли на идеју да оснујете фонд за помоћ болесној деци?

Практично за време трајања акције. Тад сам схватио колико је све то узело маха, звали су ме људи који су уплаћивали и по 100.000 евра. Знао сам да има доста Тијана у нашој земљи и да свима њима треба помоћи. И да нам треба нешто „на дуже стазе”. Ми Срби смо људи кратког даха, кампањски урадимо нешто по систему „џа-бу” и брзо одустанемо.

Зашто нам је потребан фонд?

Док се у држави договоре о било чему, оде време. Зато мислим да грађани Србије не треба да чекају државу већ морају сами да се побрину за себе, колико год и где год то могу. Људима који воде државу увек су битније фотеље, мандати, страначка трвења. Овај фонд је један од начина да се заштитите.

Како ћете се заштитити од било каквих злоупотреба?

Планирамо да управни одбор буде састављен од најмање 20 људи различитих занимања и структура, а рачун ће бити транспарентан.

Фонд је у оснивању, а када ће почети да ради?

Верујем, после нове године, а најкасније до краја јануара. Држава је тренутно заузета изборима, и овај фонд им је последња рупа на свирали, али верујем да ће нам се прикључити када га конституишемо.

Како мислите да обезбедите новац?

Направићемо 11. и 12. априла велики концерт у „Арени”, што ће бити на неки начин промоција овог фонда. А онда ћемо се трудити да подсетимо колико је важно одвајање само 20 динара сваког месеца за помоћ некоме. Таква стална донација значи много више него хиљаду евра – али једном.

Како уклапате хуманитарни рад којим сте се ове године интензивно бавили и глумачку каријеру?

На исти начин на који било који човек на свету уклапа три различите обавезе које у животу има.

Зашто вас нема на позоришној сцени?

Нема ме већ десет година, већ сам и заборавио разлоге.

На ком пројекту сада радите и који су вам планови као глумца у 2014?

Радим на серији „Ј... сад хиљаду динара”, по роману Бориса Дежуловића, у режији Радивоја Андрића, и на филму „Мачори из Сливника”, по сценарију Предрага Јеротијевића, у режији Дарка Николића.

Стиче се утисак да мање играте у филмовима него раније. Да ли је то само утисак?

И снима се мање филмова него раније. Или је то само утисак?

Шта бисте пожелели нашим читаоцима за нову годину?

Све најлепше.

Дејана Ивановић