Капетан брода на сувом

Таман сам дошао ћерки у посету, кад неко позвони на врата. Као да ми је био за петама. Кад оно у посету мом детету дође и Светлана, њена другарица, сва раздрагана, само што не полети. Ја седох по страни, а њих две будући да се нису виделе неколико месеци, улетеше у разговор који је већ на почетку наговештавао да ће бити дуг. Хтедох да одем из стана, нека се деца испричају, али ме ћерка задржа и замоли за стрпљење. Тако, хтео не хтео, бих принуђен да слушам шта говоре, а оне су богами џакале, отворено, као да нисам био присутан.

– Како ми је срце пуно радости, а душа задовољена. Изгубила сам посао, али сам тако срећна – говорила је у даху Светлана, иначе матичар у једној београдској општини.

Покушавао сам да читам новине, незаинтересован за женске разговоре, али ме оно што ова девојка изгoвори и те како заголица.

– Све ми то личи на оне петпарачке романе, приче типа "све за љубав"... Ма, знаш оно, мушкарци не знају да су нечији очеви, јер се све то десило у једној ноћи, а деца не знају да имају очеве – настави Светлана да говори као да поставља неку загонетку.

– Еј, немој сада да и ти мељеш оно као моји маторци, да морам добро да упознам комплетну фамилију и то све до четвртог колена, ма где се она налазила. Јер, не дај Боже, сутра може да се деси, да се брат заљуби у сестру, сестра у брата и ето несреће – нестрпљива као и сва деца овог времена, хтеде ћерка да назре у чему је поента Светланине среће.

Да, да, само се ти ругај, звоцам ја у себи. И сетих се моје другарице, докторке Мирјане, којој мајка, иначе спремачица на железничкој станици, никад није рекла ко јој је отац. Али, женско је као сврдло. Мирјана је успела да некако сазна његово име, ишла је испред зграде у којој је радио и чекала да га издалека види. И задуго није хтела више ништа о њему да чује. И онда је, стицајем околности, чула да је на самрти. Отишла је у болницу у лекарском мантилу, пришла му и с њим разговарала, као с пацијентом. Чак му је додирнула и руку, као да му измери пулс. Касније ми је рекла да је долазила у искушење да га ту, тако онемоћалог, болесног, иако му је душа била у носу, ошамари из све снаге, да би се осветила за све те године одрастања без оца, без његовог распитивања за њу. Ипак, није имала снаге за тако нешто. Само се окренула и отишла.

– Ти знаш да ја немам оца. Дуго нисам знала ни ко је он ни да ли уопште постоји. Од маме сам на једвите јаде сазнала да је то био неки хохштаплер, који је изигравао капетана брода на сувом. Нема града у којем не би нашао неку жртву, обрлатио је, направио јој дете и потом би побегао. Кад ми га је мама приказала у таквом светлу нисам ни пожелела оца да упознам, али ми је долазило на памет да га негде сретнем и пљунем му у лице, а да не зна ко је то и зашто урадио. Једном приликом ми га је мама показала на улици. Упамтила сам му лице за сва времена. Е, после толико година указала ми се прилика да му се осветим и ја је нисам пропустила. Учинила сам оно што је срцу било драго и зато ми је сада лепо на овом свету – казивала је Светлана сада са таквом мирноћом као да се то о чему прича догодило некоме другом.

Седим у углу собе, слушам и ћутим. Е, децо моја, помислих, тога је одувек било и биће. И сетих се записа "Старог Београђанина" из 1924. године, у којем Коста Христић приповеда о неком Светозару, спадалу и нечовеку, који је био подстанар на Врачару. Тамо се, међутим, није дуго задржао. После неколико месеци је побегао у непознатом правцу. Касније се испоставило да је то урадио по сазнању да је газдаричина ћерка Марица остала у другом стању. Светозар се после више година у Саборној цркви венчавао са добром миражџиком. Кад су излазили из цркве, после повика "куме, изгоре ти кеса", кум и старојко бацише ситниш. Сва окупљена деца скочише да скупљају новчиће, само једна дроњава, бледа сиротица Марица која је стајала по страни, није дала свом дечаку, иако јој се отимао из руке, да и он уграби неку парицу.

– Пре два дана замолила ме колегиница да је заменим на два сата, јер је имала заказано више венчања, а она је морала некуд да иде. Кад сам код трећег венчања прочитала име младожење срце је почело да ми титра. Помислила сам да ја уображавам, да то не може да буде, да у овој земљи има стотине људи са истим именом и презименом, па, ајде, и са истим датумом рођења. Уђе тај пар младенаца, сваки са педесет и више година, и ја га угледах! Паде ми мрак на очи. Која ли му је ово жена по реду, помислих...

– И, шта си онда урадила? – опет је ћерка била нестрпљива.

– Шта да ти кажем. Почела сам да вриштим усред канцеларије, долетеше остали службеници општине да виде шта се то догађа, а ја само што оцу нисам скочила очи да извадим. Свашта сам изговорила. И како га није срамота да тако лута по свету и сеје децу за коју никад не упита јесу ли жива. И да ли је он човек или монструм кога треба одмах послати на вешала. Како се осећа то чудовиште пред ћерком, матичарем, за коју сигурно није знао да постоји и која сада треба да га венча са ко зна којом женом по реду. Поче и млада да вришти, а младожења да се хвата за груди. Потпуни хаос. Мене је потом спопао лудачки смех. Бацила сам све папире на сто и излетела из зграде општине. Никада се слободније нисам осећала. Пуцао ми је каиш за све. Знала сам шта ми следује и више се нисам појављивала на послу. Колегиница ми је донела решење о суспензији и неке стварчице из радног стола – раширених руку поче Светлана радосно да се на петама окреће усред собе.