Наш водич Дон Кихот

Шпанијом се може путовати авионом, аутобусом, аутомобилом, пешице или неким другим средством. Најбоље је узети под руку машту, а као водиче Дон Кихота и Санча Пансу јер, ако се само ослоните на оно што видите голим оком у стварности, на првом кораку доживећете неуспех. Предели ће вам бити једнолики и досадни и нећете никад видети оно због чега сте дошли.

Иако су давно живели и Сервантес и Калдерон дела Барка, живот се у Шпанији одвија између Дон Кихотове маште и Калдероновог дела "Живот је сан".

Дакле, "наоружани" маштом и сновиђењима, као на длану, у Шпанији ћете доживети стварност какве нигде нема – у познатом мадридском музеју Прадо италијански и фламански класици непрестано воде давно започети дијалог, не осврћући се на посетиоце који их с дивљењем посматрају.

Мене су фасцинирали црвено-бордо боја на слици "Поклоњење мага" Ханса Мемлинга и чудесни свет Хијеронимуса Боша на његовом славном триптиху "Врт уживања". Без маште, коју тајно носите са собом (да је нико не види), не може да се разуме ни овострано, ни онострано. Цео један свет, који нам је уметник подарио, почиње своју игру скривања и откривања.

Магија слике

После њих сви правци воде у једну просторију код маестра који је можда све надвисио – Дијего Веласкез и славно дело "Las meninas", платно огромних димензија, дужине 318 са 276 центиметара. "Библија сликарства", како га је назваo Ђордано у 18 веку, као да позива посетиоце да и сами нађу неко скровито место у том огромном насликаном простору, па макар то било и иза огледала у којем се одсликавају две фигуре, родитељи мале принцезе у централном делу слике.

Ту је и сликар лично, иза огромног платна које је радио, очито са одређеним циљем. Цела скупина фигура, како тврде њени тумачи, треба да озваничи петогодишњу принцезу Маргарету као будућу наследницу шпанског престола, пошто краљевски пар тада још није имао мушког наследника.

Посетилац који улази у просторију коју испуњавају Веласкезове личности на слици, не мора да зна ниједан од ових података.

Магија слике толика је да ретко ко не пожели да се и сам нађе на њој, обликован Веласкезовом кичицом, без обзира какву ће му улогу доделити – пратиље младе принцезе или патуљка, сигурног дворског кловна, који целом том значајном догађају даје посебну ноту док сликар, са стране, покушава да да посебан тон.

Стварност коју видимо на слици није тек обична стварност живота на шпанском двору у једном драматичном тренутку проблема наследника престола.

Поједини истраживачи ишли су и даље, сматрајући да је самим тим што је то огромно платно било у краљевској спаваћој соби, оно имало и скривену поруку. Уз Мона Лизу, најславнију светску слику коју прате многе стварне и измишљене тајновитости, и Веласкезова слика има своју скривену поруку.

Изнад постеље брачног краљевског пара, по многима, она је била једна врста талисмана за рођење мушког наследника. Кад се то после неколико година догодило, Веласкез није био само обичан генијални сликар на двору, већ неко ко долази из друге стварности, назвали ми то машта или онирични свет, сасвим је свеједно.

Свака слика има своју причу, као и наше ветрењаче, шапутао је наш невидљиви пратилац Дон Кихот свој сан Санчу Панси, који га је у стопу пратио осврћући се и пажљиво гледајући да се не појави и неки "непријатељ" у облику ветрењаче. Није их нигде било, па смо могли да предахнемо у кафеу музеја.

Приметили су да З. и ја пажљиво гледамо Ел Грекове слике. А сад правац Толедо, тамо је најбољи Ел Греко – значајно су рекли наши "невидљиви" водичи, вероватно се надајући да ће на том кратком путу између Мадрида и Толеда и за њих бити "посла".

Свеци и грофова душа

Сутрадан, кренули смо аутобусом за Толедо. Наши књижевни пратиоци определили су се за само њима знани пут. Нису помагала ни наша објашњења да је ово крај двадесетог века и да се ветрењаче само још могу видети у неком музеју и на Криту, одакле је Ел Греко после Италије стигао у Шпанију.

Њихово тврдоглаво одбијање да до Толеда идемо аутобусом пробудило је у нама сумњу да они и даље "живе" у шеснаестом веку и да је тај податак јачи од наше маште која их је пребацила у двадесети и двадесет први век.

И Дон Кихот и његов верни пратилац за сваки случај избегавају њима непознато превозно средство које, можда, све путнике вози право у руке инквизиције. Она је још моћна и немилосрдна и њен притајени дах осетила сам једног зимског новембра, исте године кад је престала Франкова власт, и то баш у Толеду, док смо разгледали катедралу. Без обзира на све то, договорили смо се да ту буде наш састанак, а потом право код маестра Ел Грека.

Помињем инквизицију, јер сам и сама пред огромном катедралом у Толеду осетила зебњу од могућег присуства главног инквизитора који би два чудна јунака вероватно стрпао у тамницу.

Трудили смо се да стигнемо пре њих да бисмо одагнали њихову сумњу да велики инквизитор њихов труд и борбу не прогласи за јерес. Док смо их чекали, поново сам пред огромном, архитектонски превише накићеном, катедралом осетила више зебњу но веру. Готово физички сам осећала колико је Бог у Шпанији знао понекад да буде немилосрдан.

У ту шпанску противуречност, саздану од вере и заноса, у тренутку кад је Шпанија престајала да буде велика сила, стигао је Ел Греко. Сместио се у Толеду и баш у њему исказао свој грчки таленат и италијански наук. Сликао је другачије од осталих мајстора, што се најбоље види на чувеној слици "Сахрана грофа Оргаза", у малој капели поред његове куће.

Као и многи други који су се разликовали, било којом делатношћу да су се бавили, и он је на слици задовољио оно што је пожељно за инквизицију и за његов затомљени медитерански дух.

Ако је пажљивије погледате, видећете да је све ту – астрална плавичаста боја у горњем делу платна, што је требало да задовољи строгу шпанску цркву; ту су и свеци и грофова душа која се пење, високо у небо, и толедски великодостојници, и сам сликар који се упустио у вечну игру против заборава.