Лепосава, андерграунд

Како, да ли, када народ српски, тврдоглав, бунџијски, увек "антипротиван", накострешен, виспрен, лукав и пун разноразних доскочица може да буде "побољшан" и приведен послушности велико је питање које ће деценијама још мучити светске моћнике. Једну, могућу варијанту добили смо у роману "Лепосава" Павла Ћосића (издавач "Корнет", Београд), са опцијом: ако се нама не допада будућност "са њима" или се, пак, "њима" не допада будућност са нама – Cancel.
"Лепосава" је, наиме, компјутерски досетљива штампана игра у којој се креће од садашњости, окренуте наопако, као рукавица. Наиме, све што је данас овако, у "Лепосави" је контра: земљом влада Невлада, постоји нет и контранет, Црква издаје некрштенице, Б92 је преузео Дневник на свим каналима, носе се траке, улице Мајке Јевросиме и Наташе Кандић се укрштају, Соња Бисерко је добила Нобелову награду за мир… И, што је предвидљиво, Америка влада светом.

У тој, и таквој будућности живи Лепосава Црвић која воли Димитрија Глистовића, а обоје припадају некадашњој средњој класи у српском друштву, подвргнутом Европском програму за цивилизацију земаља западног Балкана. Србија се ни у таквој будућности умирити не може, иако се пешаци (као у целом цивилизованом свету, дабоме) доводе у ред кордонима полиције са доберманима са обе стране улице.

И не сањајући о таквој будућности у којој Лепосава живи, Р. Ћ, диван пријатељ потписника ових редова, размишљао је о "хуманом" довођењу у ред српских пешака па је предвидео занимљиве казне: прелазак на црвено "доносио" би пешаку, ако преживи, једно потеже ђуле. Или пар ђуленцета, разнобојних, практичнијих и лепих за женске ташне. О доберманима није било ни речи, сувише су драстични за укус мог пријатеља.

Ипак нам их, уз још штошта, време које предвиђа Павле Ћосић доводи: поред семафора не смемо да чачкамо нос, и свашта још не смемо у тој будућности, ни да једемо лесковачки ћевап, ни бризле (сачувај боже!), ни сарме. Све је под контролом, и све је доведено до апсурда, па није ни антиутопија већ слика пред којом се не само кисело смејете, него се и од страха можете следити.

Какво то срећно друштво сањамо, и какво нам се дешава? Хоћемо ли баш сви бити Црвићи, Глистовићи и Глистићи, Бескичмењаковићи, Климоглаваши и Главоклимајући. Или ћемо, чекајући концерт васкрслог Моцарта на Тргу, сви углас, како Лепосава прича, викати "Моцарте – Моцарте – могу да ти пуше Моцартееееееее!" Лепосава, андерграунд, користи Димитријев изум, лопту за прелажење улице, којом узлеће и прелеће и полицију и добермане, и неопрезне  возаче, а посебно бесне таксисте. Са том се лоптом, и баш у складу са Моцартовом поруком да треба да знамо да будућност није обавеза, лако може прескакати, уз мало воље, све оно што нам се не свиђа. Но, лоптом не ваља прескочити и роман Павла Ћосића. Иако нуди будућност из обрнуте перспективе, онакву каква неће бити ништа боља од садашњости, за њега не треба употребити ни опцију Cancel. Јер, будућност се сања, и у њу се иде, широм отворених очију.