Leposava, andergraund

Kako, da li, kada narod srpski, tvrdoglav, bundžijski, uvek "antiprotivan", nakostrešen, vispren, lukav i pun raznoraznih doskočica može da bude "poboljšan" i priveden poslušnosti veliko je pitanje koje će decenijama još mučiti svetske moćnike. Jednu, moguću varijantu dobili smo u romanu "Leposava" Pavla Ćosića (izdavač "Kornet", Beograd), sa opcijom: ako se nama ne dopada budućnost "sa njima" ili se, pak, "njima" ne dopada budućnost sa nama – Cancel.
"Leposava" je, naime, kompjuterski dosetljiva štampana igra u kojoj se kreće od sadašnjosti, okrenute naopako, kao rukavica. Naime, sve što je danas ovako, u "Leposavi" je kontra: zemljom vlada Nevlada, postoji net i kontranet, Crkva izdaje nekrštenice, B92 je preuzeo Dnevnik na svim kanalima, nose se trake, ulice Majke Jevrosime i Nataše Kandić se ukrštaju, Sonja Biserko je dobila Nobelovu nagradu za mir… I, što je predvidljivo, Amerika vlada svetom.

U toj, i takvoj budućnosti živi Leposava Crvić koja voli Dimitrija Glistovića, a oboje pripadaju nekadašnjoj srednjoj klasi u srpskom društvu, podvrgnutom Evropskom programu za civilizaciju zemalja zapadnog Balkana. Srbija se ni u takvoj budućnosti umiriti ne može, iako se pešaci (kao u celom civilizovanom svetu, dabome) dovode u red kordonima policije sa dobermanima sa obe strane ulice.

I ne sanjajući o takvoj budućnosti u kojoj Leposava živi, R. Ć, divan prijatelj potpisnika ovih redova, razmišljao je o "humanom" dovođenju u red srpskih pešaka pa je predvideo zanimljive kazne: prelazak na crveno "donosio" bi pešaku, ako preživi, jedno poteže đule. Ili par đulenceta, raznobojnih, praktičnijih i lepih za ženske tašne. O dobermanima nije bilo ni reči, suviše su drastični za ukus mog prijatelja.

Ipak nam ih, uz još štošta, vreme koje predviđa Pavle Ćosić dovodi: pored semafora ne smemo da čačkamo nos, i svašta još ne smemo u toj budućnosti, ni da jedemo leskovački ćevap, ni brizle (sačuvaj bože!), ni sarme. Sve je pod kontrolom, i sve je dovedeno do apsurda, pa nije ni antiutopija već slika pred kojom se ne samo kiselo smejete, nego se i od straha možete slediti.

Kakvo to srećno društvo sanjamo, i kakvo nam se dešava? Hoćemo li baš svi biti Crvići, Glistovići i Glistići, Beskičmenjakovići, Klimoglavaši i Glavoklimajući. Ili ćemo, čekajući koncert vaskrslog Mocarta na Trgu, svi uglas, kako Leposava priča, vikati "Mocarte – Mocarte – mogu da ti puše Mocarteeeeeeee!" Leposava, andergraund, koristi Dimitrijev izum, loptu za prelaženje ulice, kojom uzleće i preleće i policiju i dobermane, i neoprezne  vozače, a posebno besne taksiste. Sa tom se loptom, i baš u skladu sa Mocartovom porukom da treba da znamo da budućnost nije obaveza, lako može preskakati, uz malo volje, sve ono što nam se ne sviđa. No, loptom ne valja preskočiti i roman Pavla Ćosića. Iako nudi budućnost iz obrnute perspektive, onakvu kakva neće biti ništa bolja od sadašnjosti, za njega ne treba upotrebiti ni opciju Cancel. Jer, budućnost se sanja, i u nju se ide, širom otvorenih očiju.