Носталгија у међупростору

Издавачка кућа „Танеси” објавила је збирку прича Татјане Симоновић Оваскаинен „Пурпурно јагње”, ауторке која нам је позната и као врсна пијанисткиња, а која се однедавно опробала и у уметности цртежа. Њене нове приче врло су личне, саткане од призора породичног живота, успомена из детињства, од свакодневних и оних великих животних импресија о људима и догађајима.

– Кренула сам од личног, од породичног, али сасвим спонтано сам стигла до веома удаљених сфера. Тако сам сажимајући утиске и најранија сећања из детињства дошла до временског пространства у коме могу да кажем да сам пронашла изгубљено време. То искуство ми је најдраже у стваралачком чину: клупко које се само одмотава, прича која почиње „сама да се пише”. Закључци које нисам могла да претпоставим кад сам почела са писањем, ликови чији су се карактери сами наметали и брусили. Бол који је, мењајући се, постао део ткива мојих јунака... каже Татјана Симоновић Оваскаинен, додајући:

– Људи су ти који на животе мојих јунака остављају траг. Траг се преиначује у нама и постаје већи, другачији, снажнији, постаје део наше личности. Често сам била занесена несрећом неких јунака–јунакиња с којима сам заједнички патила њихове празнине и неуспехе...

Музика и у овој књизи има важно место, као што је има и у животу. Међутим, како изгледа живот уметника класичне музике данас, питамо нашу саговорницу.

– Музика има огроман утицај на мој живот. Могу слободно да кажем да је музика савршено устројство космоса. Кад би само планета и овај свет могли да функционишу као што унутрашњи музички параметри  хармонично утичу једни на друге: ритам одређује мелодију, хармонија чини мелодију разноликијом и све је то у одређеној форми, без тежине материјалног света... Нажалост, живот класичног музичара нема никакве везе са музиком, напротив... Сувише је повезан са људским удруживањима, купопродајним односима... И не само то. Веома је лоше што се у медијима и у школама недовољно промовише класична музика. Верујем да бисмо могли да будемо мало бољи људи када би више наших суграђана научило да слуша и разуме ту музику. А пошто је музика потпуно апстрактна уметност, није лако научити слушати је и разумети је, са учењем се почиње у детињству – објашњава Татјана Симоновић уз напомену да живот класичног музичара данас, најкраће речено, изгледа аутсајдерски и аутистично:

– Свирамо сами себи, свирамо бесплатно, ни пријатељи не долазе да нас слушају. Док вежбамо, свирамо комшијама. Њима посебно хвала! Међутим, ипак не престајемо... То је као неки светачки задатак или мисија – остати веран себи и уметности.

Везе са иностранством посебан су сегмент у причама књиге „Пурпурно јагње”, а ти односи активирају мотиве носталгије, али и бега.

– Док сам живела у Данској идеализовала сам Београд. Сад кад сам ту, прилично сам се повукла из градског живота, па сањарим о Копенхагену... У том међупростору има места за носталгију. Мислим да је важно отиснути се и живети неко време у другој култури, није довољно само путовати. Живот у страној земљи утиче на то да се наше виђење света озбиљно пољуља, тако да одједном изгубимо тло под ногама, изгубимо ону сигурност на коју смо навикли. Међутим, после тога, као да прогледамо другим очима, и рекла бих да боље видимо. Због живота у Данској научила сам да још више разумем нашу културу, и страну културу, такође. Да бисмо могли да постанемо бољи, да се променимо, важно је да останемо осетљиви, танани, не сувише самоуверени. А такви, помало несигурни људи, па и јунаци, највише ме привлаче, и пишем о њима – приметила је наша саговорница.

Писац „прерађује” стварност на свој особени начин, а нашу стварност Тања Оваскаинен види у одсуству наде, према њеном утиску „постали смо продата земља”:

– Због ратова и сиромаштва из људи полако нестају добронамерност, честитост, поштење, уважавање. Све је у комерцијали, продаји, забави. А забава заглупљује... Мени је тешко да верујем у човечанство које као најважније вредности поставља новац и некакво вештачко самопоуздање! У садашњости најстрашније ми је то да се све и свако продаје. Не сме човек да буде на продају. И није то само у нашем друштву тако. Немогуће је сасвим се искључити из реалности. Мени је важно то што сам пронашла свој свет, што имам своју самоћу и тишину у којој могу да размишљам и да стварам – додала је Тања.

Ко зна, можда нам помогне једно невино, сасвим пурпурно јагње…

Марина Вулићевић