Старима нема ко да помогне

Сваком четвртом становнику Србије старијем од 70 година нема ко да помогне, што значи да му је потребна помоћ за свакодневно функционисање у стану или кући, показало је истраживање о ванинституционалној заштити старих које је спровела социјално-хуманитарна организација "Снага пријатељства Амити".

Ово истраживање обухватило је све аспекте живота старих, од стандарда, здравственог стања, свакодневног живљења, величине домаћинства, коришћења слободног времена. Анкетирано је 826 старих у свим подручјима Србије. Утврђено је да са брачним другом или у вишегенерацијској породици живи свака трећа особа у овом животном добу. Стари живе углавном у свом домаћинству, трећина са приходом до 6.500 динара, у стану просечне величине од око 57 квадрата.

Како каже мр Надежда Сатарић, председник Управног одбора социјално-хуманитарне организације "Амити", институције имају маргиналну улогу у мрежи подршке старима, што је готово несхватљиво, будући да спадамо међу десет најстаријих народа у свету. Укупан број корисника помоћи и неге у кући је око 4.100. У односу на укупну популацију старих од 65 година (1.240.505), њих 0,28 одсто је обухваћено овим сервисом. Само у Београду има 530 неговатељица што је изузетно мало с обзиром на број старих у овом граду. Они који користе помоћ у кући плаћају 1.050 динара.

Од почетка примене Стратегије за смањење сиромаштва, од 1. јануара 2004. године, број корисника помоћи и неге у кући је повећан за 2.100 корисника, што је мало више од половине укупног броја корисника. Такође је повећан и број општина које развијају овај сервис за 23, а до почетка примене овог програма било их је 35. Поред тога, неопходна је бржа примена Стратегије, као и њена операционализација у 107 општина у Србији у којима услуге помоћи и неге у клубови за старе уопште не постоје.

По речима Надежде Сатарић, 20 одсто старих има личне приходе мање од 6.500 динара, 18 одсто има пензију већу од 13.000 динара. Треба посебно подвући да је регистровано чак око 13 одсто испитаника без икаквог личног прохода. Реч је о људима који нису уплаћивали никакав допринос за пензионо осигурање. Већина њих живи на селу, тако да имају по неколико хектара земље, али не и месечне приходе.

Сатарић коментарише да су резултати овог истраживања показали да је неопходно развити ванинституционалну заштиту помоћи старима будући да неговатељица из служби помоћи у кући при домовима здравља нема довољно. Тим пре што готово две трећине старих има проблема са кретањем. Плаћену помоћ ангажује занемарљив број старих, а свакој трећој особи потребна је помоћ других за одлазак лекару, плаћање рачуна, набавку потрепштина и томе слично.

Просечна површина куће стана у којој живе наши најстарији суграђани у граду износи око 57 метара квадратних. Вишегенерацијске породице живе у стамбеном простору од 84 квадратна метра. Занимљив је податак да стари на селу живе у кућама просечне површине од 77 метара квадратних.

Највећи број старих проводи слободно време гледајући телевизију – 77 одсто – и у дружењу са пријатељима или са породицом – 47 одсто. Готово сваки трећи испитаник чита новине.

Социјално-хуманитарне организације кроз своје програме различитог садржаја намењене најсиромашнијим старим људима пружају услуге за више од 15.000 лица старих од 65 година, што представља велики допринос свеобухватној бризи о старима.