Слике које пробијају зид

Уметничка дела и породично сећање на дружења креативаца почетком 20. века – то је сва али вредна дедовина коју је за собом оставио галериста и мецена Никола Љубинковић (1890–1952). Платна, њих око 50, и 150 цртежа, сада у Француској чува Љубинковићев унук Бошко Бојовић, научник и професор Универзитета друштвених наука у Паризу.

Његов деда по мајци откупљивао је дела наших сликара, а сиромашнијим уметницима помагао је да пронађу купце за свој рад. Његов дом увек је био отворен за уметнике који су га прозвали „сликарска мајка”.

Син Саве Љубинковића, столара кога су Мађари убили међу првим таоцима у Великом рату 1914, Никола Љубинковић био је земунски грађевински столар и предузимач. Столарски занат изучио је у Берлину пре Првог светског рата, а по повратку у Београд прихватио је понуду да управља уметничким павиљоном „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, будући да је учествовао у изради столарије која и данас одражава архитектуру овог здања. У сутурену павиљона Љубинковић отвара радионицу за рамове, а са супругом Станом и двоје деце станује у просторијама испод и изнад мале сале павиљона и брине о сопствене две продајне галерије – у Кнез Михаиловој улици и на Теразијама.

Зора Петровић „Вера Љубинковић”

Многобројне фотографије сведоче о животу Љубинковића на Малом Калемегдану. Њихов дом био је стециште књижевника Бранислава Нушића, Вељка Петровића, ликовних стваралаца Мике Петрова, Светолика Лукића, Мила Милуновића, Милана Коњовића, Наде и Зоре Петровић, Бете Вукановић, Цуце Сокић.

– Седело се у галерији и испред ње, играо се шах, бистриле се уметничке и политичке теме, а сликари су портретисали и цртали један другога. Навраћали су ту и Стева Боднаров, Милан Вушковић, Стојан Аралица, Фрањо Радочај, Сабахудин Хоџић, Пјер Крижанић, Ристо Стијовић, Марко Челебоновић, Јован Бијелић, Жика Влајнић, Александар Кумрић, Крсто Хегедушић, Хутер и други припадници уметничког и боемског Београда – наглашава Бошко Бојовић коме је кустос Никола Кусовац помогао да потврди ауторство неких од слика које данас чува у дедином легату свог париског стана.

За време нацистичке окупације, како објашњава, Никола Љубинковић подржавао је покрете отпора и у поткровљу „Цвијете” крио свог пријатеља Ивана Рибара, председника оснивачке скупштине Краљевине Срба, Хрвата иСловенаца, и његовог сина Јурицу, као и браћу Барух. Један део окупације Љубинковићи су провели у збегу, у поморавском селу Селевцу, а Никола је тада помагао и партизански одред Божидарке Дамјановић-Марковић Кике и Драже Марковића...

– После окупације своју радионицу поклонио је Улусу, и она је данас у саставу Задруге Улуса на Косанчићевом венцу. Плацеви које је поседовао на данашњем Новом Београду, код Палате Федерације, национализовани су – прича Бошко Бојовић.

Након смрти у 63. години, Никола Љубинковић сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Живело се тешко, па је ћерка Вера неке слике продала, и то музејима главних градова федералних република, али и она платна која су напустила кућу, у свежем су сећању нашег саговорника, јер их је као дечак стално имао пред очима.

Бојовић је одрастао у браку Вере, професорке француског, и новинара Илије Бојовића, који је током шездесетих година 20. века урадио серију интервјуа са француским интелектуалцима у Паризу, и та књига „Разговори на француској левици – 1968”, доступна је данас на интернету. Крајем педесетих година 20. века Вера Љубинковић отишла је у Париз на последипломске студије, а њена мајка Стана, рођена Живановић, пренела је већи и вреднији део збирке Николе Љубинковића код ћерке у Париз.

– Зора Петровић је тако насликала моју мајку. То платно смо дали на рестаурацију атељеу на Монпарнасу, на препоруку Бате Михаиловића. Одлазио сам да обиђем слику, а француски уметници су се чудили како нису раније чули за ту уметницу чије дело „пробија зид” – каже Бошко Бојовић.

Поменимо још да је наш саговорник научни саветник Балканолошког института САНУ, у Паризу предаје историографију југоисточне Европе, и аутор је многобројних књига, између осталих, „Дубровник и Османска империја” и „Косово – стање људских права и европске безбедности” (на српском постоји електронско издање), коју је Европски центар за мир и развој, као издавач из Београда, проследио већини амбасада и дипломатских служби.

– Љубинковићева збирка представља сведочанство стваралаштва Београда и Југославије између два светска рата. Никада није излагана и остала је далеко од домаће културне јавности. Вајар Коља Милуновић предлагао је да се изложи у Београду, што ће временом можда наћи неког новог несебичног мецену – каже Бојовић. Стручњаци из Скопља заинтересовани су да откупе дела Лазара Личеноског и Николе Мартиноског из ове колекције, док ће наша публика на Бојовићевом блогу ускоро имати увид у део ове вредне збирке.