Савршена може бити само уметност

Београдска „Просвета” објавила је нови роман Соње Атанасијевић „Ваздушни људи”. Младој жени, после абортуса, почиње да се привиђа девојчица за коју верује да је њено побачено дете. Због гриже савести, она почиње претрагу по својој прошлости и сопственом бићу, чиме се отвара прича о детињству и одрастању, првим љубавима и разочарењима. Соња Атанасијевић (1962), приповедач и романсијер, рођена је у Лебану. Завршила је Економски факултет у Београду. Ради у новинској агенцији Танјуг. Роман Соње Атанасијевић је у ужем избору за НИН-ов роман године.

Дохватили сте се једне важне друштвене теме – абортуса. Да ли је абортус грех?

Нисам размишљала о значају теме док сам писала роман, следећи само траг своје инспирације. А тема је сигурно важна, с обзиром на чињеницу да се у Србији годишње изврши 40 до 80 хиљада прекида трудноће, а да због негативног прираштаја сваке године изгубимо читав један град од око 40 хиљада становника, па ће нас 2060, каже статистика, бити за трећину мање. Да ли је абортус грех? Са становишта вере, свакако јесте, али, мислим да и изван религијског контекста, постоји велики етички проблем око овог чина, који сигурно има карактер насиља.

Јесу ли мајчине свађе с „ваздушном Маријом” због гриже савести?

Главна тема у овом роману јесте савест. Претпостављам да мислите на повремену нетрпељивост главне јунакиње према ваздушној девојчици, која јој, наравно, ремети стварност, тим пре што она на свесном плану себи не замера због одлуке да абортира, мада подсвесно признаје да одстранити ембрион из тела значи – учинити зло, зато и опсесивно претражује властито биће.

У роману сте изградили култ „ваздушних људи”. Да ли су они важнији од живих људи?

Ваздушни људи су фикција и као такви не могу бити важнији, али су синоним за све оно што није доступно обичном, већ унутарњем виду, исто тако и за пропуштене прилике које нас прате као сени и подсећају на то да је живот јединствен, па тако и шансе које нуди. У исто време су ваздушни људи и синоним за оних 40 милиона побачених у свету, сваке године, који би можда били бољи од нас којима је пружена шанса да нешто добро урадимо током боравка на овој планети.

„Стид је увек имао апсолутну власт над мојим бићем”, каже главна јунакиња. Стид није осећање које се данас много цени?

И стид произилази из савести. Што сте одговорнији и савеснији, и више самокритични, имаћете више разлога за стид. Али, стид је и у вези са системом вредности једног друштва, у датом времену. У моје време (младости) била је бламажа напити се у кафани, не-дај-боже повраћати на јавном месту, сад чујем од младих да су то „цареви”, ти који се напију и обезнане, и да је то најмање разлог за стид. Питам се колико ће нам требати времена да повратимо нормалне друштвене вредности.

А нешто даље јунакиња каже: „Мислила сам, тада, као сасвим млада, да су сви људи на почетку добри”. Шта се с људима догоди па постану зли?

Да се надовежем на Русоа, који је веровао да се људи рађају добри, али да их друштво квари – мислим да ипак и генетско наслеђе има велику улогу у развоју карактера, наравно, и средина, и да дефинитивно имамо у себи честице и светла и таме, реч је, вероватно, само о различитим пропорцијама, у складу с урођеним обрасцима. Али, кад се већ тако рађамо, оно што нас сигурно држи на безбедној удаљености од оног што је лоше у нама самима јесте образовање, што ипак није довољно. Мислим да је потребно и непрекидно промишљање властитог живота. Помажу сигурно и спорт и медитација, и боравак у природи, јер смо се сувише отуђили од ње, и једни од других. Ново доба донело је невероватну хипокризију, имате хиљаде пријатеља на друштвеним мрежама, а никада више толико усамљених људи.

Ваше слике из детињства казују да и мала деца умеју да буду злобна, завидљива, испуњена мржњом. Како је то могуће?

Деца су само спонтана и искрена. Понављам, мислим да се сви рађамо с елементима и добра и зла, једноставно смо тако осмишљени, можда с намером да се у тој борби супротности развијамо као личности.

Један део књиге посветили сте народним веровањима, магијским обредима, враџбинама. Има ли те враџбине која нас може извући из ових невоља?

Тешко да ће нас враџбине спасити, нити било каква друга врста ирационалности, напротив, спасиће нас само здрав разум и неговање традиционалних вредности.

Верујете да је савршено „оно што нема ниједну ману”. Шта Србији недостаје да постане савршена?

Савршена не може бити никада, као ниједна друга држава, као ниједан човек. Уосталом, савршена може бити само уметност као још једна варијанта живљења која је у понуди. Треба је само приметити. А што се Србије тиче, било би довољно да људи могу пристојно да живе од свог поштеног рада и да имамо више поштовања једни за друге. Тада би Србија била сасвим добро место за живот, што је мени, која једино овде и желим и могу да живим – јако важно. И волела бих да када моја деца заврше школе и осамостале се, долазе на недељне ручкове и колаче, а не да се гледамо и слушамо преко скајпа, јер ћемо тако пропуштати да разменимо гомиле свакодневних ситница без којих живот постаје апстрактни појам.

Лекар саветује пацијенткињи да пише, да своје мисли ставља на папир. Да ли писање може бити терапија?

Уколико је само терапија, то никако неће бити добро писање и то неће бити права књижевност. Писање значи, пре свега, стварање и давање, али и радост, и као такво, тек у свом коначном облику, може донети некакву утеху, или компензацију. Док траје, није терапија, већ је занос, који у зависности од инспирације и теме, може значити и муку, чак и патњу.

Поручујете да се роман чита уз Шопенову музику. Зашто?

Шопенови валцери и ноктурна дали су ми много инспирације, поготову за овај роман, зато што нуде спој лепоте и туге, али и чежње за нечим што се могло имати, а нема се. Шопен је чезнуо за својом домовином, моја главна јунакиња чезне за девојчицом од светлости. Осим тога, музика, која је и професионално опредељење главне јунакиње, налази се у истој равни из које у њену ауру пристижу и ваздушни људи. Музика је, као и они, етерична, недодирљива, и невидљива, барем не обичним оком. Она је извор спиритуалности који пружа катарзу, али и потврда неодвојивости стварности од фикције, која нас прати у најразличитијим облицима, од живих сећања, укуса и мириса детињства, преко разних метафизичких доживљаја, до оних облика живота које узгред проживимо, занети неком књигом, композицијом, или било којим другим уметничким делом.

Зоран Радисављевић