Сецесија је свуда оставила траг

Суботица – Уметнички правац сецесија обично се везује за архитектуру међутим, он је био присутан не само у свим видовима уметности, већ и у свакодневном животу. Први пут у Суботици на то су скренуле пажњу историчарке уметности др Олга Ковчев-Нинков и Љубица Вуковић-Дулић, кустоси Градског музеја у Суботици.

Њих три су ауторке монографије „Сецесија у суботичким јавним збиркама” која је показала у којим се све облицима појављује овај уметнички правац. Од архитектуре, преко сликарства, вајарства, штампања књига, стила облачења, текстуре материјала, керамике, порцелана, па све до начина илустровања разгледница, честитки, или некадашњих рачуна, који су служили као рекламе, сецесија је свуда оставила свој траг.

Према оцени Марије Бујић, једног од рецензената ове монографије, збирке јавних установа у Суботици највећа су домаћа ризница сецесијских предмета и уметничких дела. Ауторке монографије ипак кажу да су евидентирале, пописале и у каталогу књиге представиле само мањи део онога што постоји. Најважније су им биле пре свега збирке Градског музеја, Градске библиотеке, Међуопштинског завода за заштиту споменика културе, католичке Бискупије и Српске православне црквене општине и Историјског архива.

– Показало се да су у Суботици и околини присутни предмети и уметничка дела израђивани у свим фазама сецесије, од раних радова с краја 19. века, до касне сецесије између два светска рата, као и сви њени појавни облици, од бечке, дармштатске или мађарске сецесије, каже за „Политику” др Олга Ковачев-Нинков.

Оно што је било посебно упечатљиво за истраживаче је интензитет и ширина контаката овдашњих стваралаца, али и читавог становништва са уметничким правцима, и стилом живота у центрима монархије. Нинков наводи рекламу књижара Мора Хојмана у којој он нуди могућност наручивања свих издања било где у свету, али тек када су у Градској библитеци пронашли читава годишта немачког часописа „Југенд” или енглеског „Студио”, који су промотори сецесије, постало је уочљиво да су се дешавања у европској уметности живо пратила. Нови стил који је заговарао потпуно одвајање од дотадашњег академизма и историцизма, који му претходе, показивао је своју снагу кроз вијугаве флоралне мотиве који су се пружали и обухватали сваки предмет свакодневног живота.

– Нису се увек људи свесно и рационално опредељивали за сецесију, њихове изборе диктирао је дух времена. Сецесија носи ту динамику линије, покретљивост. То је присутно и у примењеној уметности, али и у употребним предметима – објашњава Љубица Вуковић-Дулић.

Од сликарских и у нешто мањем обиму вајарских дела, која су инспирацију и утицаје црпила из Беча и Будимпеште, до свећњака са елегантним женским фигурама које као да титрају, од нових хаљина које дозвољавају већу слободу покрета, до бокала и лавора за умивање, прибора за јело, или рачуна са логотипом предузећа и реклама у новинама – све је тада било у духу сецесије. Каталог припремљен на крају монографије наговештава како је могао да изгледа ентеријер једног дома из тог времена. Од врхунских до једноставних дела, њени мотиви присутни су били свуда, па се поставља и питање како се десило да није сачувано више ових радова. Ауторке монографије одговарају да је томе допринео и систем вредности настао након Другог светског рата, као и да ће протећи три или четири деценије док се поново не открије вредност сецесије.

А. Исаков