Освојена ведрина

То је онај сликар кога препознајемо по фигурама налик мегалитима, увијеним у танани вео, од прстију ногу до уста, како до неба не би крикнули; фигурама које полуотворених или стиснутих усана и слепих очију, уперених у небо, ни гласа ни погледа не изражавају а виде све, и кажу све.

То је онај сликар пред чијим сликама стојимо дуго, и уместо ликова, као извајаних кичицом, пожелимо да ми сами проговоримо, да видимо, да нешто учинимо. Колико моћне, те су слике вапај пред оним што стоји пред њима, да нешто, било шта учинимо, да коракнемо у непознато…

Реч је, наравно, о Љубодрагу Јанковићу Јалету (1932), сликару и професору на Факултету примењене уметности у Београду, коме је посвећена, управо објављена, двојезична монографија (српски и енглески), једно од оних репрезентативних издања којима се наша култура може поносити. Издавач је "Радионица душе" (уредник и продуцент Момчило Тодоровић), аутор текста под насловом "Освојена ведрина или славопој трагичним снагама живота" је Милан Комненић, а упоредни превод на енглески урадио је Тимоти Бајфорд. Уз Комненићев текст дати су и изводи из критичких написа о делу Љубодрага Јанковића Јалета, из којих се види да су о овом нашем, и светски познатом сликару писали најпознатији српски интелектуалци и ликовни критичари.

Потом су ту и одломци из књиге Милоша Јевтића "Облици Љубодрага Јанковића", објављене у чувеној "Колекцији одговори" (књ. 113, издавач Београдска књига, Београд Кеј Ваљево, 2002). Књиге Милоша Јевтића, настале из разговора са нашим познатим посленицима из културе, науке и уметности представљају драгоцено штиво за све историчаре српске културе, а изабрани одломци из Јевтићевих разговора са Јалетом у овој монографији не само да дају пресек његовог живота и стваралаштва већ је и издвајају из низа оних које су посвећене другим уметницима и, углавном, испуњене чистим биографским подацима. За оног који и то жели, овде се налазе и кратки биографски подаци, и библиографија у којој су набројане изложбе, колективне и самосталне, код нас и у свету, и награде од којих ћемо подсетити на ону, "Политикину", за сликарство, из Фонда Владислав Рибникар, коју је Драгољуб Јанковић Јале добио 1997. године.

У инспиративном, главном тексту из пера Милана Комненића у овој монографији посвећеној Јалету, могу се наслутити широки хоризонти којима стреми Јалетово сликарство. Временски неограничено, оно инспирацију тражи у митском, у религији, у свеопштем људском болу пред непознатим. Оценивши да, како време одмиче, бива све очигледније да Драгољуб Јанковић Јале представља један од међаша српске "фигурације" с краја 20. века, Комненић брани Јанковића од оних који би му могли приговорити, како каже, да конзервативно прекопава по традицији. "У тренуцима када је фигурално, а потом и `штафелајно` сликарство, без разлике и у потпуности, стављено у питање, Јале се сврстао међу ствараоце који су заговарали `повратак слици` синтетишући искуства од ренесансе наовамо", записао је Комненић.