САД и Иран савезници против Ал каиде

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Непријатељ мога непријатеља мој је пријатељ”, древна арапска пословица која је у историји примењивана веома често, изгледа да је поново актуелна. Овога пута као покриће за тактичко приближавање два стратешка противника: САД и Ирана.

После аларматних вести да су џихадисти запосели географски највећу ирачку покрајину Анбар, која се граничи са Сиријом, Јорданом и Саудијском Арабијом и црне заставе Ал каиде истакли и у Фалуџи, граду који је био поприште највећих борби током америчке оупације Ирака, Иран је САД понудио помоћ у слању оружја влади у Багдаду. А само дан пре тога, шеф америчке дипломатије Џон Кери је изјавио како ”може да замисли” учешће Ирана на предстојећој мировној конференцији о Сирији у Женеви.

То су свакако сигнали у деликатној игри која, како оцењује ”Њујорк тајмс”, показује да уз много конфликтних интереса, Вашингтон и Техеран имају и неке заједничке. Примарни међу њима је заустављање Ал каиде.

Поменута игра је геополитичка последица галвног раскола у исламском свету, оног између сунита и шиита. Млади џихадисти Ал каиде су сунити, док је Иран, шиитска исламска република,  главни магнет за шиите на Блиском истоку. У Ираку, у влади на чијем челу је премијер Нури Малики, доминирају шиити.

У актуелној ирачкој кризи која прети да тамо изроди нови круг грађанског рата, САД нису вољне да директно интервенишу, иако то прети да поништи све резултате осмогодишњње америчке окупације која је коштала хиљаду милијарди долара и 4.000 живота америчких војника. Најављују доставе новог оружја, али како износе овдашњи медији, мали су изгледи да оно тамо стигне брзо.

Иранска понуда да у томе помогне, у анализи ”Њујорк тајмса” се тумачи и као лукави прагматизам његових нових лидера, председника Хасана Руханија и министра иностраних послова Мохамеда Џавед Зарифа, чији је примарни циљ да се њиховој земљи озваничи статус регионалне силе.

На најновију иранску понуду у Вашингтону није реаговано, док медијске процене говоре да, иако је у последњих годину дана приметно америчко-иранско попуштање затегнутости, велико приближавање није могуће све док се не реши главни проблем: питање иранске нуклеарне бомбе.

После прелиминарног договора у преговорима шест великих сила са Техераном, коначни споразум тек треба да се уобличи. На другој страни, Иран се неће лако одрећи интереса које сада има у Либану, Сирији и Ираку, који се са америчким подударају само кад је у питању борба против заједничког непријатеља, Ал каиде.

Амерички аналитичари у  овом детанту, па и у расплету иранског нуклеарног чвора, виде и минско поље: кад једном буде ослобођен санкција, Иран ће економски ојачати и имати више ресурса да прошири свој утицај у региону, при чему Запад неће више имати средства за притисак која су му на располагању данас.

Потенцијално америчко-иранско савезништво, иако звучи сензационално, због тога има сасвим ограничене домете. Оно до чега је Техерану највише стало: безрезервног уважавања, Вашингтон још не може да пружи, што се јасно види и из Керијеве понуде о учешћу на преговорима у Сирији. Она наиме садржи једну ограду: да Иран свој допринос сиријском миру пружи ”учешћем са стране”.

У Техерану, ово је схваћено као ”увреда”: Иран је исувише велики да би на конференцији о којој се одлучује о судбини његовог штићеника, сиријског председника Асада, учествовао ”са стране”.

На листи учесника сиријске конференције коју су саставиле Уједињене нације, Иран није међу 30 земаља којима ће бити упућени формални позиви. Наглашава се међутим да је тај списак ”прелиминаран”.

Председник Обама, који се после одмора на хавајском сунцу вратио у Вашингтон где је температура јуче била минус 14 степени, радну 2014. почиње са препуним рукама, а у овом случају прво треба да одмери шта може да добије за оно што Ирану евентуално да.