Достојевски и Превер у бруталној иронији

 Нова књига песама у прози Звонка Карановића „Кавези”, у издању ЛОМ-а, може се читати и као кратки роман, у сваком случају – врло необично искуство. Коме је доста уобичајених представа о љубави, спасењу, или, пак, сладуњаве лепоте, треба да се удуби у свет ове у суштини жанровски неодредиве књиге. Љубитељима загонетки и онима који се добро сналазе у мрежама симбола такође је намењено ово дело.

„Кавези” успостављају везу са Вашом претходном збирком песама у прози или микроприча „Месечари на излету”. Међутим, у новој књизи већ у наслову се осећа заоштренија егзистенцијална ситуација?

Веза између „Месечара на излету” и „Кавеза” огледа се у томе што обе збирке песама имају исту градивну јединицу – песму у прози, док се разликују у структури и теми којом се баве. „Месечари” су књига која представља критички поглед на садашње технолошко-потрошачко друштво дато кроз 45 егзистенцијалних ситуација појединаца с руба друштва, па се може читати и као збирка микроприча. „Кавези” су чвршће повезана целина која разматра тему идентитета и слободе кроз два лика, мушки и женски, којима тело, језик и друштво представљају кавезе у којима су принуђени да живе и којих желе да се ослободе. Због дефинисаних ликова и њихове јасне узрочно-последичне мотивисаности, „Кавези” се условно могу третирати као љубавни роман, чак и као сценарио за филм.

Сасвим у линчовском духу, приповедни свет до те мере је психоделичан, а подражавана стварност апсурдна, да прелази у сферу астралних пројекција, најчуднијих подударности. Тако видите наше доба, поетски свет „без Бога”?

У „Кавезима” нисам желео да се непосредно бавим садашњим тренутком, мада има и критички интонираних песама. Ликове сам сместио у некакав апсурдан, психоделичан свет, како никакве социјалне околности не би утицале на односе међу протагонистима. Сва она општа места љубавне тематике као што су чежња, повезаност, потрага за „духовним двојником”, покушао сам да што више деформишем и ишчашим, да створим једну уврнуту, первертирану бајку. Радикализовао сам и до краја онеобичио ситуације, увео снове, писма, исповести, поставио читав низ подударности, огледала која рефлектују једно друго. Држао сам се оне Буњуелове да мистерија лежи у основи сваке уметности.

Наслови неких целина носе називе појединих филмова Пасје поподне, Невиност без заштите... У иронијски контекст призива се и Достојевски?

Забављам се док пишем и свог хипотетичког читаоца (уколико је вољан да пође у потрагу и дешифровање) директним или скривеним знацима, алузијама и цитатима из домаће и светске уметничке традиције покушавам да усмерим и на неке ствари са стране. То сам радио у свим својим књигама, тако да ни „Кавези” нису изузетак. Достојевски и Превер, као две жилаве и високопозициониране књижевне вредности у свести просечног читаоца, подвргнуте су бруталној иронији, пролог и епилог су пародија готик романа, место љубавног сусрета је психијатријска болница, убиство је представљено као врхунски доказ љубави. Дакле, ствари су измештене и стављене у потпуно нов контекст. У оквиру невеликог простора збирке песама покушао сам да експериментишем јер сматрам да је то задатак сваког савременог писца – ново читање традиције, нов приступ темама, нов угао гледања. Уметник је пионир, истраживач периферних или неистражених подручја, а не онај који иде утабаним стазама, ђачић који пише домаће задатке из домаће или стране традиције. Наше је да у оквиру сопственог талента и могућности покушамо нешто ново.

Сви смо ми повезани, иронично понављају јунаци, свезани у демонској празнини. Циљ јунакиње је да намами свог крвника да је лиши агоније живота, преосетљиви песник, чудни новинар... сви су уловљени. И то је део једног вишег плана који емитује машина за нестварне филмове?

Иза вишег плана стоји писац чији је циљ стварање илузије. Оно што је мене интересовало у „Кавезима” било је и питање колико поезија може да поднесе терет фабулације, варијацију различитих поступака, а да при томе збирка песама мимикријски подржава форму романа. Судбински повезани јунаци, психоделична прича, сомнабулни пејзажи, улази, лифтови, аутобуси, собе лишене готово свог намештаја, јарко црвена и клинички бела боја, несметан транзит из реалности у онострано, и натраг, директан пренос смрти на ТВ машини – све су то елементи које сам користио у намери да ова књига подсећа на некакав егзистенцијалистички пакао где главни протагонисти знају шта ће да их снађе на крају, али се са усхићењем уносе у своје улоге. То чине јер знају да живе у бајци. Илузији.

Да ли „Кавезима” завршавате једно поглавље и започињете ново?

Са „Месечарима на излету” и „Кавезима” постигао сам оно што ме је занимало код песме у прози. Испробао сам многобројне варијације као што су монолог, дијалог, надреалистичка слика, епистоларна песма, прича, микроприча, прича у причи, исповест, медитација, веома кратка песма (flash poem), песма у облику листе, итд. Експериментисао сам различитим базичним облицима песме у прози, али и са целокупном структуром збирки. Следеће што планирам јесте да напишем роман у коме ћу свакако користити нека од искустава које сам стекао пишући ове две збирке. Не желим да се оптерећујем жанровски, али тај роман свакако неће бити неореалистички.