Tалибанизација Пакистана

Анализа вести
Драма у самом срцу Исламабада, у великој џамији са црвеном фасадом преко пута Врховног суда, неколико министарстава и на пушкомет од председничке палате, није расплетена ни у понедељак, уз подизање улога на обе стране. Јаке снаге пакистанских специјалаца наставиле су већ шестодневну опсаду верског центра у којем је забарикадиран још непознат број радикалних исламиста који поручују да су спремни да погину као "мученици" за веру, док су их власти први пут назвале "окорелим терористима".

Велики број цивила у џамији, око 500 жена и деце, разлог је зашто председник Мушараф, који је истовремено и начелник генералштаба, не издаје команду за завршни обрачун, и што је, формирањем посебног тима за преговоре, јуче покушао да ипак дође до мирног расплета. У сваком случају, Црвена џамија је постала симбол озбиљних унутрашњих проблема главног савезника Запада у борби против милитантног ислама на главном фронту који је у првом суседству, у Авганистану.

"Лал масџид драма је симптом озбиљније болести", дијагноза је у коментару пакистанског националног дневника "Дон". "Ликова као што су два брата који воде ову џамију има широм земље, и сви они имају новац, оружје и следбенике са испраним мозговима, вољне да их следе. Нација зато очекује од владе да се са тероризмом обрачуна до краја."

Позив у листу који чита секуларна пакистанска средња класа лакше је упутити него остварити. Догађаји око Црвене џамије нису, наиме, дошли изненада, већ су пре свега рачун за званичну политику која је досад веома често користила милитантне исламисте за разноврсне спољнополитичке циљеве, са, како се данас показује, јаловом надом да ће моћи да их контролише код куће.

Пакистанској армији, и њеној моћној и свеприсутној тајној служби, радикални исламисти су донедавно били важан савезник  у реализацији неких спољнополитичких циљева. То је најпре, током  осамдесетих, била њихова помоћ авганистанским муџахединима у борби против совјетске окупације, а коришћени су и за изазивање немира у  Кашмиру, индијској савезној држави око које се Исламабад и Делхи споре још од стицања независности.

Пакистанска тајна служба је била један од главних покровитеља талибана, који су најпре ђаци медреса, верских школа које у великом броју ничу  у граничним подручјима, да би потом, као покрет који заговара повратак чистом (по свему средњовековном) исламу, дошли на власт у Кабулу.

Проблеми настају када талибани пружају уточиште и за свог савезника узимају Осаму бин Ладена и његову Ал Каиду. Уз помоћ НАТО-а, талибански режим је свргнут (мада авганистанска операција још траје), али не и његова идеологија. Најтврђе талибанско језгро се преселило у пограничне пакистанске провинције, које су традиционално изван контроле централних власти, а Бин Ладен и његова организација су наставили да регрутују присталице, у чему су посебно успешни баш у Пакистану.

Заплету у Црвеној џамији претходиле су управо "талибанске акције" два брата који су њене старешине и њихових следбеника. Као некад талибани у Авганистану, они су и по Пакистану, а поготово у Исламабаду, почели да организују "моралне патроле" и обрачунавају се са власницима видеотека, ресторана и сличних јавних места која, по њиховим уверењима, шире неморал. Власти су их дуго толерисале, а покушај да се обуздају уследио је тек после протеста Пекинга, традиционалног пакистанског савезника, због отмице и убиства неколико кинеских држављанки под оптужбом да су проститутке.

Генерал Мушараф, који је власт узео у бескрвном пучу 1999, задржавши и положај шефа армије, досад је успешно ходао по затегнутом конопцу између задовољавања свог главног покровитеља, Америке, која у њему види важан ослонац у региону, и исламских група које су наставиле да јавно или тајно подржавају Ал Каиду. Али то није спречило радикалне исламисте да наставе да шире свој утицај и да јака упоришта створе и у досад секуларним урбаним центрима, попут Карачија, Лахореа и Исламабада. Како ових дана пише други национални дневник "Нејшн", верске школе које проповедају идеологију џихада у главном граду данас имају више од 16.000 ученика.

Сценарио по којем Пакистан, који је настао баш као држава за муслимане Индијског потконтинента, са својих 165 милиона становника постаје ново средиште радикалног ислама и још једна "неуспела држава", прилично је застрашујући за Запад, па Мушараф сигурно може да рачуна на подршку – али само под условом да успешно држи конце унутрашње стабилности. Како сада ствари стоје, његова рука у том погледу није више тако чврста као у минулих осам година…