Шотрином стазом у тешкоглед

Када би се неки британски редитељ, чак и онај сасвим просечног талента, дочепао којим случајем мелодрамског материјала произашлог из љубавне литературе наше Милице Јаковљевић – Мир Јам, све би прштало од напетости и узбуђења. Могу чак да замислим како би од танушног, бледуњавог сценарија праволинијске, неинвентивне драматургије, како се иначе може описати сценарио филма „Кад љубав закасни” Ивана Стефановића, својим редитељским мајсторијама Анг Ли начинио неку верзију „Разума и осећајности”. Шта би урадио Здравко Шотра не треба ни да замишљам, то знам – био би то још један велики хит. За Стефановићев филм то не могу да гарантујем.

Заправо, „Кад љубав закасни” не могу ни да назовем правим филмом. Више је то један велики, класичним, па ако баш хоћете, и старомодним, чак превазиђеним телевизијским језиком испричани увод у телевизијску серију. Готово да нема кадра у којем нечија глава која прича није у крупном плану, камера се углавном мирно шета с лица на лице глумаца, радња се одвија у усклађено спором ритму без драмске прогресије, често на граници са досадом. Кренувши утабаном Шотрином стазом, Стефановић је отишао у тешкоглед. Јер, каква је то романтична љубавна драма, а без слатких или горких, у сваком случају неопходних напетости, обрта и тензија?

Шотра је тачно знао како ваља читати старовремске „љубиће“ Мир Јам пред убрзаним гледалиштем 21. века. Сведоче о томе успеси серија „Рањени орао”, „Грех њене мајке” и „Непобедиво срце”. Шотра је и писао сценарија према мотивима из романа Мир Јам и режирао. Уз то, убеђена сам, и знатно боље под контролом држао амбициозни и пословно веома вешти тандем Јанковић-Терзић из продуцентске куће „Кошутњак филм”, која стоји и иза филма „Кад љубав закасни” и иза већ снимљене, а још неемитоване телевизијске серије „Самац у браку”, такође насталих према истоименој љубавној прози Мир Јам. Сада у сценаристичкој верзији Милене Деполо, коју знатно млађи Шотрин колега Иван Стефановић, иначе угледни телевизијски редитељ („Бела лађа”, „Оно наше што некад бејаше”, „Цват липе на Балкану”) није редитељски надградио онако како би се то од њега могло очекивати.

Читав овај пројекат лукаво је ослоњен на велику популарност младог глумца Милоша Биковића (Тирке у „Монтевидеу”), кога је милина гледати и као провинцијског адвоката Радмила који се жени лепом Београђанком Љиљаном што је заљубљена у другог. Уз то, лик Љиљане тумачи Биковићева стварна девојка, Бранкица Себастијановић, млада глумица великог потенцијала, што читавом пројекту додаје још једну чаролију интриге. Ту је и плејада нове глумачке младости, недовољно искоришћене у самом филму, али надам се у пуном сјају у телевизијској серији. Оно што се као квалитет не може прескочити јесте сценографија (Дејан Анђелковић) и костими (Иванка Крстовић), који надомешћују редитељску неинвентивност и за то заслужују аплауз.

„Кад љубав закасни” први је домаћи филм приказан у новој години. Премијерна публика га је испратила са симпатијама. Можда ћете и ви.