Тихи гнев ратног секретара

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У јавности је неговао имиџ тихе и толерантне личности на изузетно важном месту: секретара за одбрану. Именовао га је председник Џорџ Буш млађи, да би „спасавао” два рата у којима је највећој светској сили лоше ишло: у Ираку и Авганистану. У Обаминој Белој кући дали су му надимак „Јода”, по малом, али моћном (и 800 година старом) галактичком мудрацу из Звезданих ратова.

Роберт Гејтс (70), који се пензионисао у јулу 2011, управо је објавио своје мемоаре „ратног секретара”, који се ових дана, док је књига још само у поседу оних са специјалног списка издавача (званичну премијеру имаће у уторак), медијски вивисецирају. На основу овдашњих приказа, већ смо пренели неке пикантерије о односу Обаме према главним генералима Пентагона, а одломак који је објавио „Волстрит џорнал” даје непосреднији увид и у шире погледе и размишљања вашингтонског инсајдера који – пошто је радио са шест америчких председника, био и директор ЦИА, а на челу Пентагона провео четири и по године – зна неке од највећих америчких тајни.

„Тешко је замислити две различитије личности него што су Џорџ Буш и Барак Обама”, пише Гејтс о својим шефовима. „Јасно је да сам мање проблема имао с Бушом, делимично зато што сам за њега радио у последње две године његовог мандата, када су, са изузетком ирачке ескалације, све велике одлуке које се тичу националне безбедности већ биле донете.”

„Обама је међутим био нов, неискусан председник, одлучан да промени курс – и од првог дана подједнако решен да освоји и други мандат. Домаћа политика је дакле била фактор, мада по мом уверењу не увек одлучујући, у сваком питању националне безбедности са којим смо се носили. Сарадници у Белој кући, укључујући и председниковог шефа кабинета Рама Емануела, а потом његовог наследника Била Дејлија, као и кључни саветници: Валери Џарет, Дејвид Акселорд и Роберт Гибс – добили су улоге у одлучивању о националној безбедности које ја пре тога нисам видео.”

Гејтс затим открива да су Обама и његово окружење били гневни због уверења да им Департмент одбране, а поготово генерали, ускраћују, па и отимају политичку контролу над војним одлукама. Објашњава међутим да је узрок сукоба био другачије врсте: „Већина мојих сукоба са Обамином владом током прве две године није била поводом политичких иницијатива из Беле куће, него због тога што су се његови људи мешали у оперативне послове, чему сам се рутински опирао. Док је раније било незамисливо да неко из Беле куће (сем председника) директно зове неког генерала са четири звездице или команданта на терену, то је под Обамом постало рутина.”

Ово је међутим само један од повода за „тихи гнев” иначе мирног ратног секретара, који, како време пролази, открива да Буш и Обама имају много више заједничког него што је очекивао.

„Обојица су се најбоље осећали са кликом најближих сарадника и пријатеља и углавном избегавали вашингтонску друштвену сцену. Обојица нису подносили Конгрес и мучно им је било да раде с њим, укључујући ту и конгресмене из сопствених партија. Лично, Буш и Обама су на Капитол хилу имали најгори могући статус: нити су их тамо волели нити су их се плашили. Ниједан се при томе није потрудио да са другим светским лидерима успостави блиске личне односе.”

Ни Гејтс нема добро мишљење о америчким законодавцима. „Конгрес најбоље изгледа кад се посматра из далека, јер је изблиза заиста ружан. Конгресмени су највећим делом неваспитани, неспособни да испуњавају основне уставне обавезе, ускогруди, себични и склони да себе (и свој реизбор) ставе испред интереса земље.”

Огорчен и због хипокризије политичке елите своје земље, јер конгресмени, с једне стране, Пентагон стално оптужују за расипност и неефикасност, док са друге по сваку цену настоје да спрече свако смањивање војних трошкова у сопственој изборној јединици. Констатује на крају да је амерички политички систем, због неспремности две партије да праве компромисе, постао „тако поларизован да је неспособан да обавља основне функције владања”.

Иако је био оперативни шеф највеће војне машинерије света, Гејтс је међутим, најкритичнији према њеној олакој употреби, па тако у свом политичком тестаменту констатује да данас „сувише идеолога америчку војну силу сматра првом опцијом, уместо да буде последња”.

„Суочени са тешким проблемима у иностранству, наши председници су у последње две декаде били сувише брзи на оружју, а наша спољна политика и национална безбедност постали су превише милитаризовани”, написао је Гејтс. „На левици, слушамо о ’одговорности да заштитимо’ цивиле и тиме оправдамо војне интервенције у Либији, Сирији, Судану и другде. На десници, неуспех да ударимо по Сирији или Ирану тумачи се као одустајање од америчког лидерства. У исто време, свет САД види као милитаристичку силу која брзо покреће своје авионе, крстареће ракете и дронове и залази у простор суверених земаља. Чак и за најјачу и највећу силу на земљи постоје границе шта може да ради; не мора да војно реагује на сваку агресију, опресију или кризу.”