Уједначена оперска представа

Протеклу годину у оперском свету обележила су два века од рођења Вагнера и Вердија. Опера Народног позоришта је ускочила у овај воз и у последњем часу, крајем децембра, представила публици Вагнерову оперу Холанђанин луталица. И то после паузе од тачно пола века, када је ова опера изведена пригодом прославе 150 годишњице Вагнеровог рођења. Холанђаниназато можемо назвати и „рођенданском” опером када је Вагнер у питању у нашем оперском контексту. Али и шире. У току друге половине протекле године, Холанђанин је имао више извођења у нашој земљи и региону, потврђујући да је за овдашњи „историјски тренутак” ово дело права мера Вагнера. На Сплитским љетњим играма амерички солисти и хрватски ансамбл, у режијској поставци Бранка Брезовшека створили су нову, модернизовану верзију Холанђанина луталице на отвореној сцени.

Потом је у септембру Београдска филхармонија, такође са страним солистима, извела концертну верзију ове опере, а све у склопу обележавања Вагнерове годишњице. Сва три извођења су показивала своје разноликости – нека су била сценски иновативнија, нека музички успелија, али су све биле пре свега одраз нас самих и наше индиферентности према Вагнеровом оперском имагинаријуму. Остаје утисак да се Холанђанин луталица изводи педесетак година, јер се ваља, а не зато што, у репертоарској политици, постоји јасна визија и уметнички избор. Али, овај пут се ипак десила новина: Холанђанин луталица је променио назив.

После 90 година извођења под поменутим именом, опера се овај пут назива Летећи Холанђанин, што је директан превод са немачког језика. Нигде није образложена ова промена. Пошто се Вагнер ослањао на Хајнеову верзију приче о уклетом броду, која у себи носи елементе легенде о „лутајућем Јеврејину”, уврежени наслов је сасвим у складу са заплетом и атмосфером опере.

Холанђанин луталица на сцени опере Народног позоришта у Београду, био је уједначена оперска представа, у погледу извођачких капацитета и амбиција. Дело је припремано више месеци, а певачи су радили са лекторком Каролином Бетер, што се могло чути у разговетној дикцији, важној за извођење Вагнерових партитура.

У оркестру су највише пажње привлачили сигурни, јасни и јаки лимени дувачи који су својом презентношћу често покривали гудаче и остале инструменталне групе. Иако су дувачи изузетно важни за Вагнера, ипак онај „сублимни” слој његове музике најчешће је поверен гудачком корпусу који није долазио до изражаја. Дејан Савић је координисао овај оркестар у звучном раскораку, са певачима што је било за сваку похвалу.

У насловној улози Миодраг Д. Јовановић је био неустрашив заузимао свој сценски простор. На вокалном плану, било је ту доста недовршености, али се Јовановић показао, још једном, као сигуран извођач на кога се подела може ослонити. Ана Рупчић-Петровић као Сента подарила је слушаоцима у другом чину изузетно леп, богат и вокално супериоран увид у овај лик. Нажалост, у трећем чину овој одличној певачици је понестало снаге. Дејан Максимовић као Ерик је пријатно изненадио, посебно у дуету у другом чину опере, указујући да се налази на прагу извођачке и певачке зрелости. Као Даланд представио се Ненад Јаковљевић који се, иако сигуран, није препуштао дубљем и суптилнијем тумачењу Вагнерове партитуре.

Дубравка Филиповић је била солидна као Мери, док је Ненад Чича врло музикално извео допадљиву деоницу Кормилара. Сведена сценска поставка Дејана Миладиновића ослањала се на симболику једра, користећи могућности дубоке позорнице Народног позоришта. Није било покушаја измештања и критичког погледа, али је у складу са могућностима ансамбла и традиционалном политиком саме куће била питка и функционална.

Опера се одвија, другим речима, у мрачној атмосфери, замишљеног севера, на размеђу легенде и збиље, чему су допринели костими Катарине Грчић-Николић, посебно они за Сенту која је подсећала на принцезу из бајке. Холанђанин луталица је, тако, после педесет година лутања поново пристао међу нас, а да би потом одлетео до неке следеће прилике, када ће нас, будуће и другачије, коначно освојити.