Мале плате – висок трошак

Са просечно исплаћених 25.780 динара зарада у првих пет месеци ове године – Србија је на самом дну регионалне лествице по платама. Тај податак, ма како невесео био, није никакво изненађење већ годинама. Памтимо, нажалост, и времена када су нам плате биле и по пет марака. Било – не поновило се.

Изненађење је, међутим, нешто друго. Према резултатима истраживања стручњака билтена Месечне анализе и трендови, плате су у Србији од 2001. до 2005. најбрже расле у југоисточној Европи и догурале до 320 евра. Ову чињеницу, при том, прати и озбиљно упозорење – да су наше зараде расле брже него продуктивност рада и бруто домаћи производ. Требало би, кажу стручњаци, да наш годишњи привредни раст буде најмање осам процената да бисмо могли да делимо толике плате, али и да у развојном, инвестиционом, погледу не заостанемо за земљама у региону.

И тако се дошло до сазнања да маса исплаћених зарада у Србији има највећи удео у нашем БДП-у у односу на све земље у комшилуку (види табелу). Закључак је – "динамика зарада угрожава релативну конкурентност и дестимулише стране директне инвестиције. Трошкови рада могли би постати главна кочница убрзавања привредног раста Србије".

Колико до јуче безмало смо се хвалили најјефтинијом радном снагом и ниским надницама, а сада, чак и са најнижим платама у региону, али које убрзано расту, постајемо недовољно конкурентни.

Најлакше би се дало закључити – да нас је превише на платним списковима где год радили, да су нам учинци веома слаби и да нам је расположиви национални колач од око 24 милијарде долара више него скроман чак и за мале плате.

Када се, међутим, мало завири у статистичке и друге извештаје долази се до правог "кривца" овакве логике – државе и њене ничим контролисане јавне потрошње.

У јавном сектору током првих пет месеци 2007. године исплаћена је просечна нето зарада од 30.431 динар. Тај износ је 18 одсто већи од републичког просека. Овогодишња просечна зарада у јавном сектору већа је реално 25,6 одсто у односу на исто време лане. Нето маса зарада је номинално расла 28,7, а реално 23,5 одсто. Број запослених мањи је 1,7 процената. Саопштава се да су просечне плате у јавним државним предузећима расле и брже – номинално 37,2, а када се одбију трошкови живота реалних 31,7 одсто.

Да не би било забуне: расле су и укупне просечне нето плате у Србији. Али, ипак, не толико. За пет месеци 2007. реално су веће 24,4, а њихова маса 16,9 одсто.

До праве слике о нашим зарадама стиже се и када се погледају платни спискови по облицима својине. Највиша просечна зарада је остварена у државној својини (30.337), а најнижа у друштвеној (17.352 динара). У мешовитој својини, у овом периоду, забележен је реални раст зарада од 19,5, док је нето маса зарада реално већа свега шест процената уз пад запослености од 11,3 одсто. У приватној својини просечна зарада је реално порасла 17,9 процената. Класична обрнута пирамида.

Судећи по свему, држава и својим чиновништвом, здравством, школством.... али и запосленима у јавним, дакле њеним предузећима, испаде најбољи и најиздашнији послодавац. Њене исплате криве слику о укупним примањима. Уместо да држава "одумире", како су нас донедавно учили, она постаје најјачи ослонац друштва, па и платиша. Докле ће овакви новчани и други токови трајати – остаје да се види. Сигурно је, међутим, да наша транзиција, а с њом и јачање тржишта још нису поодмакли.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

Минималац ни за храну

Како живети са 369 динара на дан нико не може ни да замисли

Минималац од 11.094 динара, колико је предложио Социјално-економски савет, могао би да се "развуче" на месец дана само уколико дневни рачуни грађанина који на њему живи не буду већи од 369 динара. Том сумом би запослени који прима минималац морао да покрије и трошкове хране и пића, хигијене, превоза, комуналија, становања. Јуче није било стручњака из области економије који је себе могао да замисли како од првог до првог у месецу дневно троши мање од 400 динара.

Према мишљењу Саше Ђоговића, сарадника Института за економска истраживања, доиста је тешко са нешто више од 11.000 динара у џепу дочекати крај месеца.

– Грађани који живе од минималца морају да развију способност сналажења, која је неопходна у оваквим ситуацијама. Они који живе на селу вероватно се баве пољопривредом па тако решавају проблем хране и пића, док они у граду за хлеб додатно зарађују у зони "сиве" економије. На несрећу, то је наша реалност. Кад би неко само са том сумом издржао месец дана био би то живот недостојан човека – уверен је Ђоговић.

Нажалост, грађани чак пет општина у Србији врло добро знају о каквој вештини преживљавања је говорио наш саговорник. Према подацима Републичког завода за статистику, просечна исплаћена зарада у мају износила је 26.981 динар. Становници Владичиног Хана у просеку су примили 10.946 динара, житељи Беле Паланке су до првог јула "развлачили" 10.324 динара, док су у Лебану просечне плате биле 11.894 динара. У Рачи, надомак Крагујевца, исплаћена је просечна зарада од 11.948 динара, док су убедљиво најгоре прошли житељи нишке општине Пантелеј где је у мају просечно исплаћено 9.643 динара. Гледано по индустријским гранама, ситуација изгледа много горе, јер су произвођачи одевних предмета и крзна у мају примили просечну плату од 6.800 динара.

За разлику од минималца који је исплаћиван у првој половини ове године (9.570 динара), нова цифра је већа за 15,45 одсто и износи 40,95 одсто просечне зараде исплаћене у Србији. Иако је ово повећање добродошло, оно је, слажу се стручњаци, недовољно.

– Поготово када се узме у обзир раст зарада запослених у јавним секторима. Можда је праведније било да је држава одлучила да, уместо повећања плата у јавним предузећима, повећа минималац најугроженијим слојевима становништва и одлучи се за вођење такве социјалне политике – предлаже Ђоговић.

Према подацима Републичког завода за статистику, издаци за личну потрошњу домаћинства у прва три месеца ове године износили су 34.713 динара. Просечна породица је 38,3 одсто овог новца трошила на храну и пиће, тврде статистичари. Уколико се ова рачуница примени и на минималну зараду, онда то значи да би за месец дана, на храну, запослени који месец прегура на минималцу могао да потроши највише 4.249 динара, што значи да би дневно, сва три оброка, требало да "покрије" са 141 динар! Ипак, када је минималац у питању, овакву рачуницу је немогуће применити у пракси, па грађани и више од половине минималца, најчешће и све, троше само на храну.

А. Н.