А сад нешто сасвим другачије

Поступак „једним ударцем две муве”, чини се, одомаћује се у српској кинематографији. Од сати и сати снимљеног материјала, често и од самих рестлова, монтажним мајсторијама добије се и филм и телевизијска серија или обрнуто. Корист је вишеструка, продуценти и аутори срећни и задовољни, обезбеђује се и телевизијска и биоскопска публика, иако резултати оваквог филмско-телевизијског чинодејствовања нису увек на завидном нивоу. Срећом па то није случај ни са првим ни са другим делом пројекта звани „Монтевидео” у режији Драгана Бјелогрлића. Овде се горе наведени поступак показао као веома успешан и као такав и прихваћен и сасвим оправдан.

 О филму и серији „Монтевидео, бог те видео” сви све знамо, било је и репризе. О свеукупном наставку саге о пионирима фудбала на нашем тлу и учешћу југословенске репрезентације на Мундијалу у Уругвају 1930. године, делимично се за сада може судити на основу неколико епизода ТВ серије приказане прошле године под називом „На путу за Монтевидео” и на основу управо премијерно приказаног филма „Монтевидео, видимо се!”. Међутим, већ сада се може рећи да је ово скупоцени продуцентски производ лепо упакован, са све машницом!

 Овде су у питању високи продукцијски и постпродукцијски стандарди, померене су границе стандардног српског филма. Јасно се види где су и на шта су потрошене паре, видни су напори, па и продуцентске жртве, јер предуго је трајао настанак овог филма у којем је редитељ имао све потребне услове за рад и креацију. Због свега овога треба честитати продуцентској кући Интермедија нетворк и Дејану Петровићу, као и извршном продуценту Горану Бјелогрлићу.

У реду за честитке је и монтажер Петар Марковић, који је у сарадњи са Дејаном Урошевићем и Светоликом Мићом Зајцем, а у сагласју са редитељем Драганом Бјелогрлићем, монтажним резовима огромног броја свеукупно снимљених кадрова чврсто затегао филмску целину, успешно „пеглајући” и њене повремене драматуршке неравнине.

 Наравно да честитке заслужује и Драган Бјелогрлић. Он је редитељски и сазрео и видно узнапредовао у односу на своје претходно филмско дело. Све сцене које се у филму „Монтевидео, видимо се!” односе на фудбалске утакмице, на играчке мајсторије на терену – на дриблинге, пасове, шутеве, гурање, на свеукупну атмосферу на стадиону Мундијала, на односе између ликова и на тај свеукупан, шаренолики мушки свет, режиране су врхунски. Нажалост, то не могу да тврдим и за оне сцене које припадају такозваним драматуршким рукавцима, у којима се додатно продубљује карактеризација и психологија ликова, шири спортска прича допуњавајући се мелодрамским, драмским или фарсичним тоновима, који немају увек своје потпуно оправдање и због чега, нарочито у другом делу, филм повремено губи на кохерентности.

 И у филму „Монтевидео, бог те видео” показало се да искусни глумац Бјелогрлић као редитељ уме да ради са својим колегама глумцима. У филму „Монтевидео, видимо се!” то је још уочљивије. И плејада младих глумаца предвођена Милошем Биковићем (Александар Тирнанић Тирке), Петром Стругаром (Благоје Маријановић Моша), Виктором Савићем (Милутин Ивковић Милутинац), Александром Радојичићем... у међувремену је сазрела, а и научила боље да игра фудбал. Шпански глумци, које је Бјелогрлић одабрао да глуме Уругвајце, у потпуности су оправдали указано поверење и изврсно се уклопили у филм. Од младог Предрага Васића као Станоја, маскоте репрезентације и Тиркетовог душебрижника, и овог пута је тешко одвојити очи, изврстан је. Бранко Ђурић Ђура у лику мостарског Хрвата Пака, што је још ономад емигрирао у Монтевидео, својим комичким мајсторијама освежава филмску причу. Уочен је, а како не би, и хрватски глумац-редитељ Дејан Аћимовић у лику градоначелника Монтевидеа...

 Једини који се отео Бјелогрлићевој контроли и искочио из иначе сјајног глумачког сазвучја јесте Арманд Асанте. Велики холивудски глумац преглумљује. Можда је чак боље рећи – глумата. Као да не припада овом филму. Наши млади глумци су га „појели”.

Фотографија Горана Воларевића у филму још је један од веома привлачних и драгоцених елемената. Сценографија Горана Јоксимовића и Немање Петровића и костими Драгице Лаушевић знатно су допринели свеукупној атмосфери и реконструкцији једне епохе, музика Роберта Мањифика и песма Луз Касал слушаће се и после филма, али оно што је од визуелних ефеката у филму „Монтевидео, видимо се!” учинио Небојша Рогић Рога, тешко да ће се икада заборавити. Он је својим графичким мајсторијама читав фудбалски стадион испунио непостојећим гледаоцима, који вичу, скачу, радују се. Тако нешто до сада није било виђено у домаћем филму.

Бјелогрлићев „Монтевидео, видимо се!” са уживањем се гледа, упркос повременим одласцима у патетику. Филм буди лепа осећања, подсећа на неке основне људске вредности, отвара и неке важне спортско-политичке теме и пре свега – добро забавља гледаоца. И шта ћете више!