Светац, други пут

На врата ми је зазвонио момак о коме сам раније писао као о свецу. Онај што је био најобичнији „шанер” па се преобразио у алтруисту и доброчинитеља, којом приликом је страховитом брзином проћердао свебогатство стечено дугогодишњом илегалном продајом крадене робе. Знајући га као кицоша из краја, збуњено сам посматрао његову јадну појаву и полако схватао у каквој незавидној ситуацији се нашао после преокрета који је изненада настао у његовом животу. Помислио сам како је дошао по материјалну помоћ или нешто слично. Али, преварио сам се. Дошао је да „разговара” са мном.

Пустио сам га у кућу, шта сам друго могао. Срећом, прешао је одмах на ствар. Мучили су га грехови прошлости. Није знао како да са њима изађе на крај. Имао је, што се каже, моралних дилема. Сада, када је постао признати (и познати) борац за туђу срећу, одједном су почели да извиру сви они мрачни тренуци који су доскора представљали његову свакодневицу. Био је, ако ћемо поштено, члан подземља. Његов свет су сачињавали све сами криминалци и пробисвети. А он је био последња, али не и најмање важна карика у ланцу лоповлука. „А уз тај посао”, рекао је нерасположено, „можете мислити шта све иде…”

Схватио је да његова мисија спаситеља не може даље с баластом на плећима под којим се повијао. Осећао је да то некако мора избацити из себе, признати чиме се све бавио пре него што је постао поштовања вредна особа, на светлост дана изнети све своје злочине. Једино тако може постати нови човек… „Уосталом, олош ће кад-тад почети да испира уста мноме”, закључио је, мислећи ваљда на своје дојучерашње колеге.

Слушао сам га пажљиво али нисам био сигуран зашто је у све то укључио мене. Једва смо се познавали (руку на срце, избегавао сам да контактирам с полусветом) и до тог тренутка нисмо разменили ништа осим овлашног климања главом у пролазу. А сада је стајао преда мном као пред неким ко би му могао спасти живот. Пажљиво сам га упитао шта очекује од мене. Савет, био је одговор. Нема коме да се обрати, а мене зна као поштеног и уваженог суседа.

Укратко, решио је да, преко једног таблоида који је раније већ о њему опширно писао, изађе са истином на видело. Додуше, пожалио се, у својим сензационалистичким написима третирали су га као најобичнију будалу, али њему то није сметало. Хтео је, пошто-пото, да јавност сазна праву истину о њему.

Незгода је била (а због тога је дошао по моје мишљење) што би признање могло да га кошта. Колико је он схватао, дела која је намеравао да обзнани кривична су, па није искључено да због излива искрености заглави на робији. Интересовало га је да ли постоји начин да се све то представи као несвесна делатност. Да, он јесте продавао робу која је крадена, али о томе није знао ништа. Њему су је доносили и нису помињали одакле им све те силне јакне, чизме, „реј-бан” наочари и слично. Ништа није питао и трговао је тим стварима као нека врста комисионе радње. Додуше, и та „комисиона радња” није била пријављена, никада никоме није плаћао пе-де-ве и порез, али и за те прописе – није знао. Да је био обавештен да нешто тако постоји, он би свакако испуњавао своје обавезе…

Гледао ме је крајње несигурно, ни сам не верујући претерано у оно што је изговорио. Рекао сам му како се у законе и прописе не разумем много, али да знам како не знати не значи амнестију од одговорности. Све зависи од тужилаштва и судова, али да ће за своју прошлост одговарати, врло је извесно. Уздахнуо је дубоко, и сам свестан црних слутњи. „Како да помогнем људима уколико се нађем иза решетака”, било је питање које је упутио пре себи него мени. Слегнуо сам раменима.

Следећих дана сам куповао новине које је момак поменуо, свестан како кршим завет који сам одавно себи задао: да нећу додирнути ђубре звано жута штампа. Копкало ме је, међутим, да видим шта ће произвести напад самокритике мога познаника. Али у тим наказним гласилима није било ни помена о исповести, признању и покајању дојучерашњег криминалца. Све сами сензационалистички чланци о покварености политичара из опозиције и најновије вести са „Фарме”, ни речи о моралном обрту и спознаји правих вредности у случају мога „шанера”.

Пре неки дан сам га срео испред кладионице у којој је раније углавном проводио слободно време. Био је поново веома пристојно обучен и без оног депресивног израза на лицу. Упитао сам га шта је учинио „у погледу онога”. „Ах, то… Па ништа. Дошао сам до закључка како су људи углавном незахвални. Дођу, узму и нестану. Ни писма, ни разгледнице! А ја бих због њих требало да одем у затвор. Да ли мислите да је то нормално?”

Нисам знао шта да одговорим. Окренуо сам се и отишао низ улицу.