„Политикино” дете

Оде и Игор, наш драги, непоновљиви, уљудни и насмејани стручњак за рачунаре. Када је прекјуче поподне његов верни колега и нераздвојни другар Бане сишао на четврти спрат „Политике”, са очима на пола копља, и саопштио нам тужну вест, завладао је мук у недељном Деску.

„Умро је Игор, изненада”, прозборио је Бане. Нема више, готово, крај.

Игор Митић је био „Политикино” дете. Ту, поред нас, радио је тачно 20 година. И његов тата Јован провео је цео радни век у нашој новинској кући: био је на огласима, радио као ручни словослагач и на крају – шеф прелома. Увек се поносио Игором, нашим непогрешивим експертом за компјутере.

„Игоре, види овај проблем на лаптопу, запатили се неки вируси, изгубио се текст...”, и он је то лежерно решавао, зналачки, мајсторски. Прошле године сам му донео мали сувенир из Кине: мајицу са маском кловна из Пекиншке опере. Смејао се до суза.

Једном смо диванили на седмом спрату „Политике” о свему и свачему, док ми је сређивао лаптоп. „Сем оног што носиш у глави и умеш рукама, не поседујеш ништа”, тврдио је Игор.

Хвала му што нам је уливао поверење широким компјутерским знањем, заједно са својим колегама: Банетом, Салетом, Владаном, двојицом Владимира и двојицом Драгана. И што нас је обогатио својом духовитошћу и ведрином.

Сећање на њега је трајни споменик уљудности и пријатељству. Игоре, збогом.

П. Мићковић