Потрага за шваљама широм Србије

Ариље – Дух предузимљивости и сналажења, по коме се Ариље са много малих и средњих предузећа деценијама препознаје, почиње одавде да се преноси и на друге наше градове. Трајању овдашњег заштићеног бренда „ариљски текстил”, који је домаће и поједина страна тржишта освојио, све чешће доприносе и услужне шиваре из Врања, Лесковца, Сјенице и других места способне да тражени квалитет шивења задовоље.

О томе за наш лист говори Милутин Стефановић, председник УО ариљског удружења предузетника, иначе директор успешне фирме „Стефан” која је овде водећа у производњи кућног текстила. Стицај околности у овдашњој текстилној делатности, каже он, учинио је да Ариљци у последњих годину дана све чешће посежу за ангажовањем шивара са стране.

– Појавио се код нас недостатак текстилног кадра, превасходно радника шивача. Млади у Ариљу се у последње време нерадо одлучују да овај посао раде, а искусан кадар већ завршава радну каријеру, одлази у пензију. Празнину попуњавамо ангажовањем шивара из других градова за услужно шивење, наравно на материјалима прерађеним у Ариљу – објашњава Стефановић.

У ариљској текстилној делатности некад су радиле три велике фирме(„Колор”, Индустрија трикотаже и погон „Фротекса”) које су пропале не издржавши конкуренцију предузимљивијих. Текстилни кадар из тих предузећа још почетком овог миленијума нашао је ухлебљење у овдашњим новооснованим невеликим фирмама. Сада у Ариљу ради двадесетак средњих и стотинак мањих таквих предузећа (са око 2.000 радника), њихов заједнички бренд „ариљски текстил” по квалитету се прочуо, производи овдашње текстилне делатности извозе се у Немачку, Чешку, Мађарску, Русију, државе настале на територији СФРЈ...

Стари текстилци о пензионерским данима размишљају и њихова места млађима се отварају. Но, нерадо се млади Ариљци шивења прихватају, то за њих није примамљив посао. Ем се много ради, ем плате(200 до 250 евра) нису велике.

– Траже лакше и боље плаћене послове. Девојке, које су увек у овом послу овде предњачиле, сада су све мање заинтересоване. Постоји смер шивача у ариљској средњој школи, али они што га заврше избегавају да им то буде животнипозив. Зато се догађа да поједини ариљски предузетници тешко долазе до шивача, па су нас потребе окренуле ка другим градовима – истиче директор „Стефана”.

Ариљски материјали шаљу се у мале приватне радионице у Лесковац, Врање, Сјеницу или источну Србију где се шивењем претварају у пижаме, веш и друге производе, па враћају матичној фабрици у Ариље на паковање и продају. Те радионице специјализоване за услужно шивење су озбиљне да би квалитетом рада задовољиле, при чему неке од њих раде и лон-послове за иностранство. Плаћене су по комаду сашивеног и високом продуктивношћу остварују зараду. Стефановић додаје да расте извоз ариљског текстила, а то Ариљци, уз слаб прилив младе радне снаге, не би могли да остваре без сарадње са овим услужним шиварама.

– Ако и 300 људи у Србији ради за ариљске фирме, то има значаја. да би у овој делатности било још боље, држава треба да стане на пут сивој економији, спречи продају фалсификата „ариљског текстила”,јер „црно тржиште” слаби положај легалних произвођача који испуњавају стандарде и имају сертификате, спречава нас да још више повећамо производњу и извоз – каже Милутин Стефановић.

Бранко Пејовић