Матавуљево Зврљево

Путујем по Србији, а у сећање ми надолази Матавуљев „Бакоња фра Брне”! Србија, где у свакој, чак и најмањој вароши, као после сачувај ме боже рата, очи боду толике напуштене фабрике, многе већ у коров зарасле, стално ме подсећа на Матавуљево Зврљево у којем чак и кнез Кушмељ воли да „привата”… Наравно – туђе. Мучи ме то што многи Србин, ако му се пружи прилика као том кнезу Кушмељу, итекако воли, или сам, а најчешће у друштву кумова и белосветских тајкуна, такође да „привата”, али – то до јуче „наше”, а онда „државно”, што значи – ничије.

Подоста сам боравио али и студирао да ли тога има по западној Европи, посебно у Немачкој. Лично сам слушао једну немачку ташту како грди зета што се ослања на боловање и „кранке – касу”, јер, забога, „штети немачкој држави”. А онда ми у свест навре Шолоховљев дедушка Шчукар из „Узоране ледине” и његово неситско преједање месом поклане стоке да је не би отерао у колхознички обор! Али, пошто су ме васпитавали капиталисти, а онда и комунисти, они бар док је бивало каквог-таквог поштења, памтим, наравно, с колико муке се стиче. Сад сам опет слуђен – како се олако, осветнички, а највише неразумно растиче!

Питам се и да ли је баш то морало уништити грдне фабрике Железника, Раковице, Земуна, Лесковчане поново да врати у паприкаре или раскући надалеко познате робне куће? За Риплија је, на пример, како ми, Срби, обрнусмо ток историје па кренусмо, и то као по нечијој команди, да ретроградно поређамо чедо – нову индустрију! Можда су многе машине постале фосили, али – зашто поразбијасмо хале, уништисмо енергане, закоровисмо саобраћајнице, растерасмо оне што су деценије живота провели – није то гола парола – градећи фабрике, јер су оне „градиле нас”! Није ли то двострука диверзија: постојеће рушиш, а на ледини (њиви) ново градиш?

Шта је то што, бар мене, стално наводи да многохваљену нашу „приватизацију” повезујем с Матавуљем и „приватањем”? Не би било спаса ако се зауставимо само на оне 24, па чак ни 124 приватизације, јер у многим срединама оголеле Србије и те како се „приватало”. Нек се само испита колика је имовина тих локалних имућника, ко им је и зашто куповао станове и штошта другог по Београду, црногорском приморју, бањама или регионалним „престоницама”. А и зашто више немамо чак ни тракторе, комбајне, па ни текстил и обућу за извоз у Русију, како поклекоше „Комграп”, „Неимар”, ПИМ, „Градитељ”, „Ратко Митровић”… Где су нам „Центропром”, „Југоекспорт”, „Центротекстил” и сл? Црвено смо лако префарбали и у жуто и у зелено, разумемо чак и дедушку Шчукара, али нећемо заборавити да је у тамо неком Зврљеву и кнез Кушмељ и те како волео да туђе „привата”.

Књижевник