Matavuljevo Zvrljevo

Putujem po Srbiji, a u sećanje mi nadolazi Matavuljev „Bakonja fra Brne”! Srbija, gde u svakoj, čak i najmanjoj varoši, kao posle sačuvaj me bože rata, oči bodu tolike napuštene fabrike, mnoge već u korov zarasle, stalno me podseća na Matavuljevo Zvrljevo u kojem čak i knez Kušmelj voli da „privata”… Naravno – tuđe. Muči me to što mnogi Srbin, ako mu se pruži prilika kao tom knezu Kušmelju, itekako voli, ili sam, a najčešće u društvu kumova i belosvetskih tajkuna, takođe da „privata”, ali – to do juče „naše”, a onda „državno”, što znači – ničije.

Podosta sam boravio ali i studirao da li toga ima po zapadnoj Evropi, posebno u Nemačkoj. Lično sam slušao jednu nemačku taštu kako grdi zeta što se oslanja na bolovanje i „kranke – kasu”, jer, zaboga, „šteti nemačkoj državi”. A onda mi u svest navre Šolohovljev deduška Ščukar iz „Uzorane ledine” i njegovo nesitsko prejedanje mesom poklane stoke da je ne bi oterao u kolhoznički obor! Ali, pošto su me vaspitavali kapitalisti, a onda i komunisti, oni bar dok je bivalo kakvog-takvog poštenja, pamtim, naravno, s koliko muke se stiče. Sad sam opet sluđen – kako se olako, osvetnički, a najviše nerazumno rastiče!

Pitam se i da li je baš to moralo uništiti grdne fabrike Železnika, Rakovice, Zemuna, Leskovčane ponovo da vrati u paprikare ili raskući nadaleko poznate robne kuće? Za Riplija je, na primer, kako mi, Srbi, obrnusmo tok istorije pa krenusmo, i to kao po nečijoj komandi, da retrogradno poređamo čedo – novu industriju! Možda su mnoge mašine postale fosili, ali – zašto porazbijasmo hale, uništismo energane, zakorovismo saobraćajnice, rasterasmo one što su decenije života proveli – nije to gola parola – gradeći fabrike, jer su one „gradile nas”! Nije li to dvostruka diverzija: postojeće rušiš, a na ledini (njivi) novo gradiš?

Šta je to što, bar mene, stalno navodi da mnogohvaljenu našu „privatizaciju” povezujem s Matavuljem i „privatanjem”? Ne bi bilo spasa ako se zaustavimo samo na one 24, pa čak ni 124 privatizacije, jer u mnogim sredinama ogolele Srbije i te kako se „privatalo”. Nek se samo ispita kolika je imovina tih lokalnih imućnika, ko im je i zašto kupovao stanove i štošta drugog po Beogradu, crnogorskom primorju, banjama ili regionalnim „prestonicama”. A i zašto više nemamo čak ni traktore, kombajne, pa ni tekstil i obuću za izvoz u Rusiju, kako poklekoše „Komgrap”, „Neimar”, PIM, „Graditelj”, „Ratko Mitrović”… Gde su nam „Centroprom”, „Jugoeksport”, „Centrotekstil” i sl? Crveno smo lako prefarbali i u žuto i u zeleno, razumemo čak i dedušku Ščukara, ali nećemo zaboraviti da je u tamo nekom Zvrljevu i knez Kušmelj i te kako voleo da tuđe „privata”.

Književnik