Лепљив и узбудљиво горак

Сваки писац који макар и најмање својим делом зађе у тему еротике, неминовно се сусреће са вечитом и тако деликатном дилемом: како направити јасну границу између еротике и порнографије. Један од бољих текстова о еротици у књижевности изашао је из пера Алберта Мангела, а може се наћи као увод у Антологију еротских прича, насловљену „Врата раја”. Можда би се некоме чак и сам овај наслов учинио скандалозним: врата раја! Јер кад се нађемо на том склиском терену где се секс и бог преплићу, или далеко било, побркају, тек ту настаје конфузија. Али, нећемо у том правцу. Вратићемо се на ону тему, еротско или порнографско. Можда ће ово зазвучати парадоксално, али напокон сам схватила: оно што се у уметности истински осуђује није порнографија, осуда је усмерена пре свега на еротско. Јер еротска страст је оно чиме Ева наводи Адама на његов свакодневни пад, еротско је оно издајничко и грешно које лежи у корену сваке мизогиније, сваког страха од женских или мачјих очију; еротска жеља, а не порнографска, резултирала је читавим тим цензорским апаратом који себе заварава да ако завлада женом, може завладати и жељом. Што се, наравно, никад не дешава, већ само подстиче нови и нови бес. Шта је, при том, проблем са еротиком? Па вероватно то што у њој две јединке, спојене у страственом чину, покушавају да нађу неко дубље разумевање себе и других. Покушавају да спознају смисао живота. Покушавају да досегну вечност. Причини им се понекад да су дотакли и самог бога или чак да су бесмртни. Све саме бласфемичне идеје које би требало анатемисати.

У порнографији, међутим, оваквих проблема немамо. У порнографији се уредно ампутира све што са еротиком има везе и ту се држимо строгих клиничких правила која су прилагођена једном једином циљу, непосредном сексуалном узбуђењу.

У еротском чину, зар не, имали бисте жељу да останете да лешкарите још неко време и да контемплирате над својом срећом и спокојем или да с пуно разумевања за остатак човечанства нежно гледате у умиљато биће крај себе? Међутим, у сусрету са порнографијом постоји тачно одређени тренутак кад цела ствар напрасно постаје потпуно незанимљива и гаси се експресно једним притиском на дугме. Клик, и све нестаје. Порнографија, као таква, уопштеније опасна. Она послужи својој сврси и спремна је да се истог часа повуче у мрак у коме је до тада била.

И зато, ма како то било парадоксално, Алберто Мангел ми је објаснио: није порнографија та која је субверзивна. Еротика је субверзивна! „У порнографским романима”, каже Набоков у поговору за „Лолиту”, „радња мора да се ограничи на копулативни клише. Стил, структура, ментална слика никада не треба да одврате читаоца од млаке пожуде.” Очигледно, Набоков је знао да порнографија следи потпуно исте конвенције као и сва друга догматска литература, па макар то биле политичке прокламације или рекламни текстови. Међутим, еротска литература успоставља сасвим другачија правила, даје речима ново значење, а свог читаоца обавештава о неком знању које по својој самој природи мора да остане лично. Овакво истраживање света, каже Мангел, са једног централног и савршено приватног места, даје еротској књижевности приличну моћ.

У знаменитој причи „Пагански рабин” Синтије Озик, једне од многобројних талентованих Њујорчанки које су на свет донели руски родитељи, јунак приче уводи Ерос савршено узбудљиво кроз додир са храстом, следећим речима: „Прстима сам прелазио преко пукотина клинастог писма, његове коре. Затим, чела наслоњеног на стабло, обгрлио сам га обема рукама да му узмем меру. Руке су ми се спојиле с друге стране. Била је млада, витка биљка, нисам знао којег рода. Дохватио сам најнижу грану и откинуо лист, а онда сам замишљено језиком прелазио по његовим ивицама да бих му осетио облик. Укус је био лепљив и узбудљиво горак...”

Даље вам нећу цитирати, ако пожелите, читаћете сами. За крај, ево још само ова реченица, не знам, нажалост, чија је, али добро звучи: „Сваки цвет је полни орган. Сетити се тога сваки пут када помиришемо ружу.”