Памтим „Политику” и из гадних времена

Поносан сам што могу да кажем да сам читалац „Политике” више од пола века.

У почетку сам је читао преведену на енглески у канцеларији „Њујорк тајмса” у хотелу „Москва” (још нисам био савладао ни српски, ни ћирилицу). Енглески превод је обезбеђивала заједничка преводилачка служба америчке и британске амбасаде и стизао је у „Москву” рано ујутру. У то време „Политика” је имала неке од најбољих текстова и анализа у Југославији, мада су и „Борба”, „Вјесник” и „Дело” такође имали изврсне новинаре. Али „Политика” је могла да се дичи Александром Ненадовићем, Мирославом Радојчићем, Зораном Жујовићем, Јуријем Густинчичем, Ристом Бајалским и Војиславом Ђукићем – великим талентима!

Неке од њих сам упознао. С временом су ми постали лични пријатељи. То је био спор процес јер у раним данима мог боравка на Балкану као да је постојао неки неписани кодекс да се домаћи не друже са странцима. Сећам се да сам сматрао за неку врсту победе то што сам убедио Сашу Ненадовића да дође на вечеру у мој стан у Улици пролетерских бригада (садашњој Крунској) са америчким конгресменом Едом Дервинским који је био у посети.

Прво новинарско пријатељство у Београду склопио сам са Драгославом Ранчићем. Он је тада био у „Борби”, а касније је постао сјајни дописник „Политике” из Кине.
И Драган из Крагујевца и Саша из оближњих Трбушана помогли су ми да разумем и ценим Србе и Србију.

Једног дана после седмичне прес-конференције са Авдом Хумом, углађеним портпаролом Министарства спољних послова, Драган ме је повукао на страну и рекао: „Не би требало да постављаш тако оштра питања. Можда добијеш бољи одговор ако будеш мање директан.”
„Ја сам Американац – постављам директна питања!” нарогушио сам се.

После овог бритког дијалога постали смо пријатељи.
Саша је био суптилнији. „Можеш много тога да урадиш против Србије, али на Балкану не можеш да урадиш ништа без Србије”, саветовао ме је. Често пожелим да су ову његову мудрост упили и научили у Вашингтону, Берлину и Бриселу.

У октобру 1981, више од 10 година пошто сам отишао с Балкана, вратио сам се у Београд и запрепастио се кад сам чуо да Саша Ненадовић не само да је смењен с места главног уредника „Политике” него је сведен на непостојање – није више могао да пише под својим именом. У том тренутку сам интервјуисао Лазара Мојсова у својству председавајућег Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Питао сам га како земља попут Југославије може да дозволи да траћи таленте тако угледних људи као што су (бивши шеф дипломатије) Марко Никезић и Александар Ненадовић.

Мојсов, слаткоречиви Македонац, жестоко је негодовао: „Па, Никезић је вајар и може да направи шта год жели.”„А Ненадовић пише”, додао је.
„Али не под својим именом!”, приговорио сам.
Неколико недеља касније Саши су враћени иницијали А. Н., а мало касније и пуно име у потпису. То су била гадна времена за „Политику” и осталу штампу.
У време Милошевића овим листом је лоше управљао Живорад Миновић који је смењен још за Милошевићеве владавине.

До тада ме нису звали да посетим импозантну кућу „Политике” у Македонској улици. То се десило деведесетих.

Не могу да кажем да је „Политика” она стара као у време кад је била водећи лист на Балкану, али у погледу политичке независности и квалитетног извештавања на мене ових дана оставља доста добар утисак.

Дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда