Један читав нови смисао

У свом есе­ју из 1921. го­ди­не Јо­ван Ду­чић је ре­као да је „По­ли­ти­ка” би­ла је­дан чи­тав но­ви сми­сао. Ко­ли­ко је исти­не у овом за­па­жа­њу по­твр­ђу­је исто­ри­ја. За­то да­нас, 110 го­ди­на од из­ла­ска пр­вог бро­ја, не ми­слим са­мо на до­стиг­ну­ћа у обла­сти штам­па­ног но­ви­нар­ства, већ го­во­рим о днев­ном ли­сту ко­ји је пре­ра­стао но­ви­не и по­стао оба­ве­зна ли­те­ра­ту­ра у про­у­ча­ва­њу све­ко­ли­ке мо­дер­не исто­ри­је др­жа­ве и дру­штва. Не са­мо да су бу­не, ра­то­ви, не­ми­ри, по­ли­тич­ка и еко­ном­ска пре­ви­ра­ња би­ле те­ме, већ су се на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке” сме­њи­ва­ли књи­жев­ни и уоп­ште умет­нич­ки прав­ци, чи­та­ло се о жи­во­ту обич­ног чо­ве­ка, упо­зна­ва­ло са до­га­ђа­ји­ма у све­ту...

„По­ли­ти­ка” је­сте је­дан но­ви сми­сао, јер је на је­дин­ствен на­чин на сво­јим стра­ни­ца­ма све­до­чи­ла о чи­та­вим епо­ха­ма кроз ко­је смо про­ла­зи­ли.
То­ком 110 го­ди­на по­сто­ја­ња лист „По­ли­ти­ка” је свој ути­цај ви­ше­стру­ко оства­ри­вао, али је онај на про­фе­си­ју остао по­јам до да­нас – „По­ли­ти­ки­на” шко­ла но­ви­нар­ства. Ко је све пи­сао и об­ја­вљи­вао, ни­је ни чу­до што је  упра­во „По­ли­ти­ка” ус­по­ста­вља­ла стан­дар­де, а не­рет­ко би­ла и аван­гар­да у сти­лу, је­зи­ку, фо­то­гра­фи­ји, ка­ри­ка­ту­ри, ди­зај­ну, пре­ло­му. Овај је­дин­стве­ни днев­ни лист оку­пљао је пре­сти­жна име­на срп­ске ми­сли, не са­мо но­ви­нар­ске.

Пи­са­ти за „По­ли­ти­ку” би­ла је част и пре­стиж: Ну­шић и Ду­чић, Цр­њан­ски и Ћо­пић, Де­сан­ка и Иси­до­ра, Тин и Ка­пор, Виб и По­па, Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић, Ми­хај­ло Пе­тро­вић, све до на­ших са­вре­ме­ни­ка ко­ји да­нас об­ја­вљу­ју. Ка­ри­ка­ту­ре Пје­ра Кри­жа­ни­ћа или Џум­ху­ра и Ку­ша­ни­ћа би­ле су за­штит­ни знак и ре­чит ко­мен­тар до­сто­јан сва­ког тек­ста.

„Не­мој­те Иво про­пу­сти­ти при­ли­ку да са­ра­ђу­је­те у ’По­ли­ти­ци’, то је углед­на ку­ћа”, по­са­ве­то­ва­ће Јо­ван Ду­чић бу­ду­ћег но­бе­лов­ца Иве Ан­дри­ћа. А овај ће, го­ди­на­ма ка­сни­је, с по­но­сом ре­ћи: „Ја у „По­ли­ти­ци” об­ја­вљу­јем, што би се ре­кло, од ка­да знам за се­бе.” Да­кле, име­на пи­са­ца ко­ји об­ја­вљу­ју сво­је тек­сто­ве, а не­из­о­став­но су гра­ди­во у школ­ским чи­тан­ка­ма и лек­ти­ра­ма, бра­не углед и пре­стиж „По­ли­ти­ке” ви­ше од би­ло ко­је ре­чи. Оста­ти ве­ли­ки по­сле њих, од­го­вор­ност је и ис­ку­ше­ње кроз ко­је про­ла­зи „По­ли­ти­ка” сва­ко­га да­на, у сва­ком свом днев­ном из­да­њу.

„По­ли­ти­ка” се ци­ти­ра, у раз­го­во­ри­ма се по­зи­ва на њен ауто­ри­тет, сва­ко ма­ло се ре­че­ни­ца по­чи­ње са: „’По­ли­ти­ка’ је об­ја­ви­ла..., у ’По­ли­ти­ци’ сам чи­тао, ’По­ли­ти­ка’ пи­ше...” Спе­ци­фич­на те­жи­на „По­ли­ти­ки­них” тек­сто­ва не­мер­љи­ва је у од­но­су на дру­ге, али би за­то и ње­на од­го­вор­ност пред чи­та­о­ци­ма и дру­штвом у це­ли­ни мо­ра­ла би­ти јед­на­ка.

Би­ло је по­ср­та­ња, на­ро­чи­то у го­ди­на­ма у ко­ји­ма сам и сам до­ра­стао да чи­там „По­ли­ти­ку” или бу­дем ње­на те­ма, тек­сто­ва ко­ји ни­су ли­чи­ли на по­ли­ти­ки­ну шко­лу но­ви­нар­ства, ко­ји су, по­твр­ди­ће вре­ме пред на­ма, од­сту­па­ли од уре­ђи­вач­ких те­ме­ља осни­ва­ча. Би­ло је да­на и го­ди­на ка­да се, та­мо где се нај­ма­ње оче­ки­ва­ло – на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке”, ни­је мо­гло про­на­ћи оно што је Вла­ди­слав Риб­ни­кар ис­ти­цао као уре­ђи­вач­ки им­пе­ра­тив ре­кав­ши: „Сва­кој пар­ла­мен­тар­ној вла­ди по­треб­на је пар­тиј­ска опо­зи­ци­ја. Зар је исти­на ма­ње исти­на ка­да је ка­же је­дан чо­век, но ка­да је ка­же ви­ше њих?”

У тре­нут­ку ка­да су се по­ја­ви­ле не­за­ви­сне днев­не но­ви­не „По­ли­ти­ка”, дав­не 1904. го­ди­не, на де­се­ти­не име­на днев­них ли­сто­ва из­ви­ки­ва­ли су кол­пор­те­ри. Ехо име­на тих но­ви­на не од­зва­ња у по­ве­сти. За­бо­ра­ви­ли су се, не­ста­ли. „По­ли­ти­ка” пр­ко­сно тра­је де­ле­ћи усуд сво­га на­ро­да и др­жа­ве. Успо­ни, па­до­ви, уре­ђи­вач­ка сме­лост али и од­су­ство ме­ре објек­тив­но­сти, но­ви­нар­ске бра­ву­ре али и цен­зу­ре, па ауто­цен­зу­ре та­ко опа­сне за про­фе­си­ју но­ви­на­ра, али и дру­штво уоп­ште, па опет и од­у­век тек­сто­ви ко­ји ути­чу на фор­ми­ра­ње са­вре­ме­не гра­ђан­ске ми­сли у Ср­би­ји.

Све је то „По­ли­ти­ка”. Ње­но тра­ја­ње у вре­ме­ну и ис­тра­ја­ва­ње у ви­со­ким но­ви­нар­ским стан­дар­ди­ма, од­го­вор­ност за на­пи­са­ну реч чи­ју сло­бо­ду оме­ђа­ва­ју тек про­фе­си­о­нал­ни мо­рал и на­ци­о­нал­ни ин­те­рес, пре­по­зна­ва­ње бу­дућ­но­сти ме­ди­ја иза­зо­ви су за све ко­ји у овом тре­нут­ку има­ју част да об­ли­ку­ју сва­ко днев­но из­да­ње нај­трај­ни­јег срп­ског днев­ног ли­ста. Ва­ша од­го­вор­ност је ви­ше­стру­ка: стру­ка, по­ре­кло и тра­ди­ци­ја, на­сле­ђе, оче­ки­ва­ње дру­штва, оп­ста­ја­ње у бу­дућ­но­сти, но­ви ме­ди­ји, но­ви но­си­о­ци ин­фор­ма­ци­је, но­ва тех­но­ло­ги­ја, но­ва фи­ло­зо­фи­ја но­ви­нар­ства.
Но­вих сто го­ди­на пред ва­ма!

Пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је