Шта би било да нема вас

Шта би било да нема „Политике”? У развоју српског друштва и јавности постоји један параметар који има осцилације и који се једно време чак звао и „Слободанка”, али постоји опет нека константа у којој je збир података, који желимо да чујемо о дану који следи, ноћ пре или у току дана, ипак искреиран у складу са нашим менталитетом. И некако се чини да је то, рекао бих, неки наш „Франкфуртер алгемајне цајтунг”, „Зидојче цајтунг” или „Тагешпигл”, нешто што смо ми били, нека веза између конзервативног и неког интернационалистичког. Утолико је немогуће замислити Србију без „Политике”.

„Политика” је добила своју нову форму. Био сам председник Управног одбора „Политике новина и магазина” када је уредник, први пут, била Љиљана Смајловић (немојте мислити да јој се шлихтам – ја сам њен пријатељ и она је мој пријатељ, тако да говорим оно што осећам). Много тога ми је сметало, али сам касније схватио да је она била у праву и да је уређивачка политика нешто што мора да има своју аутономију па шта год ти мислио или онај поред тебе.

Утолико одговор на питање „Шта би било на нема ’Политике’?” може да буде врло драматичан. Не би било ништа. Односно, била би огромна рупа у свемиру. Јер ипак та реч – политика, увезена из старогрчког језика, говори о нечему што је базично урбано, дакле нешто што се генерише из стомака једне државе, претпоставља и унапређује. Утолико, дабогда било још 110 година.
Мислим да су „Политика” једине новине у Србији тренутно које нису ношене идејом таблоидизације.

Утолико је значајно да постоје. Јер све друге новине, мање-више, покушавају да опстану у том неком сензационалистичком фазону, а „Политика” држи средњу добру високу линију.
Први пут сам дошао у контакт са „Политиком” кад сам био мали. Увек ми је било занимљиво како изгледа тај лого „Политике”, та ћирилица која спада у ред оних идеја кад замислиш „Њујорк тајмс” и ону готицу, па имаш врло чврсту асоцијацију на простор и на време. Кад сам завршавао основну школу, „Политика” је писала први пут о мени јер сам победио на неком филмском фестивалу у Зеници, неке 1972–1973. године.

Ја не волим реч бренд. Зато, „Политика” је заштитни знак српске јавности.