Великан са два лица

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – До куће на брегу високом као пола Авале (260 метара), од пријемног центра у подножју туристе данас превозе аутобусом. Није тешко замислити да су коњи који су некад вукли сребром опточену кочију њеног господара до ње стизали веома задихани.

„Монтичело” („мала планина” на италијанском), данас је музеј, културно благо Америке, које се налази на Унесковом списку светске баштине. Спреда, са источне стране, личи на вилу, отпозади, са западне, одакле се види округла купола, на неки верски храм. Стил је „неокласичан”, а уџбеницима архитектуре се описује као „паладијански”, по италијанском архитекти из 16. века Андреи Паладију.

Пројектант који је овом здању не претераних димензија (33 собе на четири нивоа, укупно око хиљаду квадрата) посветио практично цео свој живот, градећи, разграђујући и дограђујући, један је од великана америчке историје: аутор њене Декларације о независности, први државни секретар САД, њен други потпредседник и трећи председник – Томас Џеферсон.

Уз Џорџа Вашингтона, саборца у једностраном проглашењу независности од Велике Британије и стварању нове републике, и каснијег наследника, 16. председника Абрахама Линколна, Џеферсон је најпроучаванија личност америчке историје. Пиједестал на којем стоји изузетних је димензија (мада се стално премерава).

Као најелоквентнијем међу „очевима нације”, поверено му је да сачини нацрт документа који ће оправдати отцепљење од прекоокеанске метрополе. За 17 дана осмислио је документ који се данас сматра ненадмашном политичком поезијом.

„Ми сматрамо ове истине очигледним” – наведено је у његовој преамбули – „да су сви људи створени једнаки, да су од стране њиховог Творца обдарени неким неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом.

– У циљу обезбеђивања ових права, владе установљене међу људима, своје моћи да доносе законе црпу из сагласности оних над којима се влада.

– Ако икада неки облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу, која ће почивати на темељима таквих начела, и организовати своје моћи тако да најбоље утиче на народну сигурност и срећу…”

Џеферсон је, дакле, био тај који је установио концепт људских права у савременом значењу, али и онај који је Американце убедио да је њихова револуција заснована на универзалним принципима, па према томе намењена и извозу. Његова биографија је, међутим, и оличење другог лица Америке, њене хипокризије и двоструких стандарда.

Испред палате „Монтичело” гужва је и ове зиме. Посетиоци је разгледају у групама: улазницом од 18 долара не купује се само превоз до њеног улаза него и водич, чија је прва напомена да је фотографисање до миле воље дозвољено споља, али стриктно забрањено изнутра.

Као и све историјске куће овде, и ова је рестаурирана до максимално могуће аутентичности (ако се изузму накнадно уведена електрика и противпожарни сензори). Није, међутим, додавано оно чега, док ју је користио власник, није било: текуће воде и одвода. Појам купатила и кућног тоалета у Вашингтоново и Џеферсоново време није био познат. Купање је било ретко, а свакодневне потребе метаболизма обављане су изван куће.

Џеферсон је „Монтичело” почео да гради кад је имао 26 година (пошто је претходно наследио велико имање од оца, угледног плантажера Вирџиније, и мајке, која је била из једне од најбогатијих породица те државе). Нове идеје о томе како треба да изгледа добио је после скоро петогодишњег боравка у Паризу, где је био амерички министар (амбасадор).

Распоред соба, намештај, слике и скулптуре показују да је домаћин био човек префињеног укуса и радозналог духа. У радној соби, која је од дневне одељена његовим креветом, пажњу привлаче специјално конструисани сто који му је омогућавао да истовремено пред очима има неколико књига, а централно место заузима механизам који је сам конструисао: справа са два пера која му је омогућавала да писма пише у два истоветна примерка.

Кућа је била средиште имања, плантаже од 2.000 хектара, које је у сваком моменту одржавало преко стотину робова (током живота Џеферсон их је имао укупно 600).

И то је она тамна страна Џеферсоновог лика, оно што његови земљаци стално покушавају да помире: са једне стране, реторику слободарства у његовим говорима и списима и, с друге, доживотну подршку ропству.

Више од пола века Џеферсон је куповао и продавао жива људска бића – и све то у „широком царству слободе”, како је дефинисао Америку.  Црнце је сматрао бићима ниже врсте, неспособним за емоције и размишљање.

Сваког јутра, наводи један његов биограф, излазак сунца је дочекивао на пространој веранди „Монтичела”. Одатле је могао да види око 150 метара удаљен ред шупа које су биле индустријски погони имања: робови, међу којима су били и дечаци од десет година, тамо су производили намештај, грнчарију, штавили кожу и правили ексере (што је био његов најпрофитабилнији производ).

У подрумском делу куће, далеко од очију честих гостију (који су по правилу заноћивали, јер су њихове куће биле далеко, а коњске запреге споре), била је робовска послуга. На једном крају је била кухиња, а на другом шпајзеви, вински и пивски подрум и ледара.

У трпезарији, домаћин би госте импресионирао тиме што би у један отвор са леве стране камина ставио празну боцу, да би после минут са истог места узео пуну. На исти начин су, са десне стране, стизали и послужавници са ђаконијама које је припремао у Француској обучаван роб.

У популарним биографијама Џеферсон је описиван као добродушни робовласник који се само уклопио у постојећи систем, иако је имао моћ да ту флеку са америчке и личне историје благовремено уклони.

Али без робова његово благостање није било замисливо. Можда би слика о милостивом господару црначких судбина и остала, да 2005, затурени у једној архиви, нису пронађени недостајући делови деловодника плантаже чијих су око 500 страница главни историјски извор за реконструкцију Џеферсонове економије – и његовог људског лика.

Записе о бичевању деце која су правила ексере, о продаји чланова робовских породица и окрутном поступању према „живој имовини”, неподобном је 1953. прогласио историчар Едвин Бетс, јер се нису уклапали у слику Џеферсонове идиличне заједнице.

Његов споменик је најдрастичније смањен 1999, када су ДНК анализе показале да је тачно оно о чему се говорило још од 1802, у другој години његовог првог председничког мандата, када су једне новине у Ричмонду објавиле да је председник у љубавној вези са једном робињом.

Та генетска анализа је потврдила да је Џеферсон са својом робињом Сели Хемингс имао бар четворо деце, а помиње се и шесторо. Веза је почела у Паризу, када је Хемингс имала само 15 година (тамо је доведена да брине о амбасадоровој ћерки) и трајала све до његове смрти, 1826.
Сели Хемингс по много чему није била обична робиња: имала је светлу пут јер је била Џеферсонова полусвастика – полусестра његове супруге Марте која је преминула у 34. години.

Господар и ропкиња су наводно имали пакт да он њу и њене синове после своје смрти ослободи, што је он у свом тестаменту испоштовао. Али за разлику од Вашингтона, који је својом последњом вољом ослободио све своје робове, Џеферсонови су сви редом продати на аукцији – да би се вратили дугови које је оставио.

„Нема човека који је толико славу стекао због онога што није урадио”, описао је Џеферсона кад је већ отишао у историју вирџинијски аболициониста Монкур Конвеј.

Кристофер Хиченс (1949–2011), британско-амерички интелектуалац који је написао популарну Џеферсонову биографију у којој га проглашава „аутором Америке”, противречности овог великана сажима једноставније: „Историја није бајка о моралности, него трагедија.”